Sveta Rožalija/Dio drugi/13
XIII. Prigibe na ljubav Božju, s kojima prignuta Rožalija bliži križiće na drvenih korah.
Pitate, u čemu varam vrime dugo.
- Ljubim Boga, njemu služim, - ništa drugo.
To je dilo slatko, zabavljam se š njime,
- ter mi čini kratko premda dugo vrime.
Ah, koliko imam ja uzroka njega
- ljubit, od kog primam blago dobra svega, -
dobra, koja daje i sipa brez broja,
- da mu falu uzdaje vazda ljubav moja!
Kud god gledam, kori sve moju neharnost,
- jer za me sve stvori Božja blagodarnost.
O čoviče, što si? Za te od Boga danu
- u svojemu nosi skutu zemlja hranu.
Za te ona plodi jeseni i liti,
- za te stablo rodi i voćkom se kiti.
Za te, a ne za se, srpom žuto lito
- zlatne žanje klase, vrši, spravlja žito.
I radosna kruni grozdjem jesen sebe,
- da ti sudje puni i veseli tebe.
Za te u zimnoj dobi snig zemlju pokriva,
- da u vrućoj sobi trud tvoj otpočiva.
I kad projde zima, polje cvitjem za te
- kao mirisnima zvizdami procvate.
Za te u visinu glavu oštru gore
- dižu, u dublinu pada sinje more.
Za te rika teče nagleć k moru svomu:
- idi, kao reče, k svrhi Bogu tvomu.
Za te oganj peče i vitrovi pušu,
- vrime se okreće, kiša slidi sušu.
Za te trče zviri po pustih planinah,
- ptica krila širi, pase sa živina.
Za te, digni oči, zvizde drže stražu
- i u tamnoj noći Boga svitlo kažu.
Za te misec s tminom hrveć se u zraku
- srebrnom svitlinom mrak otima mraku:
minajuć se hodi i s okrugom hiti,
- da te k Bogu vodi, put kaže i sviti.
Za te sunce siva i nikada trudno
- iduć ne počiva, vrime redi čudno.
Ah, kako ti ne bi led moglo rastopit
- i ljubav u tebi zažeć, srce stopit?
Kip je Božjeg dara: premda tko ne prosi,
- blago od dobara Bog i sunce nosi.
Ah, čoviče, što si, kakva srića i dika,
- da ti ljubav nosi Bog isti od vika?
Na što, o moj Bože, crvak jest uzdignut,
- kako tvoje može veličanstvo prignut?
Ah, što povoljnoga u mojoj ništoći
- veličanstva tvoga zapaziše oči?
Prije sviju godišta nego ti probudi
- svit iz praznog ništa i reče mu: "Budi!",
ja omilih tebi eto brez početka,
- kako drag mi ne bi bio brez svršetka?
Stvori me u vrime i na tvoju sliku
- dahnuć učini me - o milost veliku!
Kad pravda mač ljuti na osvetu dignu
- čovičanske puti, ti nebesa prignu:
na te uze put našu, da se ne osveti,
- popi gorku čašu, Isuse propeti!
I još svrhu toga božanstvenu manu,
- dade tebe istoga dušam našim hranu.
Što ja mogah želit višje neg tim darom
- srce razveselit prid blagim otarom?
Kakvu nigda ćutih, kao sad da uživam,
- slast prisvete puti, jošte spomenivam.
Ćutih oganj živi i da nikom dragom
- duša mi oživi objačena snagom.
Gdi je takva mati, koja i jedinu
- hoće takvu dati hranu dragom sinu?
O ljubavi dilo i skrovnost od vire,
- o milosti vrilo, koje nejma mire!
O čudo visoko: što ne zna doseći
- od pameti oko, može čovik steći!
Dar jest neizmirni za gorku spomenut
- muku i puk virni na ljubav okrenut:
prije ću izdahnut, zafalna umrti,
- neg će u meni usanut uspomena smrti.
O ljubavi vruće! Kad ja nju razmislim,
- kako je moguće ne ljubit ju, mislim.
Idući uzdišem, gledam stabla u gori,
- da s kamencem pišem križiće na kori:
i hodim cvileći gori doli ovako,
- križe biližeći trošim vrime tako.
Ah, vapim, da imat srce to sad more
- i križ tako primat kao srićne kore!
Ah, od puti moje srce tvrdokorno,
- mini bitje tvoje i postani korno!
O ljubavi, radi, kako znaš, u prsih
- križ sveti usadi, da se ne pomrsi:
onda ću ti ugodit, onda srce hoće,
- koje želiš, plodit od ljubavi voće.