Prijeđi na sadržaj

Sveta Rožalija/Dio drugi/13

Izvor: Wikizvor
XII. Rožalija, čuvši slavića, prilikuje sebe duhovniku, koji tri stotine godina za pticom jest hodao, i razmišlja radost nebesku. Sveta Rožalija —  Dio drugi 13
autor: Antun Kanižlić
XIV. Rožalija, pogledanjem u ogledalo zanešena u duhu, želi umrti. Vara ju Jeka. Nauk od Jeke.



XIII. Prigibe na ljubav Božju, s kojima prignuta Rožalija bliži križiće na drvenih korah.

Pitate, u čemu varam vrime dugo.

Ljubim Boga, njemu služim, - ništa drugo.

To je dilo slatko, zabavljam se š njime,

ter mi čini kratko premda dugo vrime.

Ah, koliko imam ja uzroka njega

ljubit, od kog primam blago dobra svega, -

dobra, koja daje i sipa brez broja,

da mu falu uzdaje vazda ljubav moja!

Kud god gledam, kori sve moju neharnost,

jer za me sve stvori Božja blagodarnost.

O čoviče, što si? Za te od Boga danu

u svojemu nosi skutu zemlja hranu.

Za te ona plodi jeseni i liti,

za te stablo rodi i voćkom se kiti.

Za te, a ne za se, srpom žuto lito

zlatne žanje klase, vrši, spravlja žito.

I radosna kruni grozdjem jesen sebe,

da ti sudje puni i veseli tebe.

Za te u zimnoj dobi snig zemlju pokriva,

da u vrućoj sobi trud tvoj otpočiva.

I kad projde zima, polje cvitjem za te

kao mirisnima zvizdami procvate.

Za te u visinu glavu oštru gore

dižu, u dublinu pada sinje more.

Za te rika teče nagleć k moru svomu:

idi, kao reče, k svrhi Bogu tvomu.

Za te oganj peče i vitrovi pušu,

vrime se okreće, kiša slidi sušu.

Za te trče zviri po pustih planinah,

ptica krila širi, pase sa živina.

Za te, digni oči, zvizde drže stražu

i u tamnoj noći Boga svitlo kažu.

Za te misec s tminom hrveć se u zraku

srebrnom svitlinom mrak otima mraku:

minajuć se hodi i s okrugom hiti,

da te k Bogu vodi, put kaže i sviti.

Za te sunce siva i nikada trudno

iduć ne počiva, vrime redi čudno.

Ah, kako ti ne bi led moglo rastopit

i ljubav u tebi zažeć, srce stopit?

Kip je Božjeg dara: premda tko ne prosi,

blago od dobara Bog i sunce nosi.

Ah, čoviče, što si, kakva srića i dika,

da ti ljubav nosi Bog isti od vika?

Na što, o moj Bože, crvak jest uzdignut,

kako tvoje može veličanstvo prignut?

Ah, što povoljnoga u mojoj ništoći

veličanstva tvoga zapaziše oči?

Prije sviju godišta nego ti probudi

svit iz praznog ništa i reče mu: "Budi!",

ja omilih tebi eto brez početka,

kako drag mi ne bi bio brez svršetka?

Stvori me u vrime i na tvoju sliku

dahnuć učini me - o milost veliku!

Kad pravda mač ljuti na osvetu dignu

čovičanske puti, ti nebesa prignu:

na te uze put našu, da se ne osveti,

popi gorku čašu, Isuse propeti!

I još svrhu toga božanstvenu manu,

dade tebe istoga dušam našim hranu.

Što ja mogah želit višje neg tim darom

srce razveselit prid blagim otarom?

Kakvu nigda ćutih, kao sad da uživam,

slast prisvete puti, jošte spomenivam.

Ćutih oganj živi i da nikom dragom

duša mi oživi objačena snagom.

Gdi je takva mati, koja i jedinu

hoće takvu dati hranu dragom sinu?

O ljubavi dilo i skrovnost od vire,

o milosti vrilo, koje nejma mire!

O čudo visoko: što ne zna doseći

od pameti oko, može čovik steći!

Dar jest neizmirni za gorku spomenut

muku i puk virni na ljubav okrenut:

prije ću izdahnut, zafalna umrti,

neg će u meni usanut uspomena smrti.

O ljubavi vruće! Kad ja nju razmislim,

kako je moguće ne ljubit ju, mislim.

Idući uzdišem, gledam stabla u gori,

da s kamencem pišem križiće na kori:

i hodim cvileći gori doli ovako,

križe biližeći trošim vrime tako.

Ah, vapim, da imat srce to sad more

i križ tako primat kao srićne kore!

Ah, od puti moje srce tvrdokorno,

mini bitje tvoje i postani korno!

O ljubavi, radi, kako znaš, u prsih

križ sveti usadi, da se ne pomrsi:

onda ću ti ugodit, onda srce hoće,

koje želiš, plodit od ljubavi voće.