Sveta Rožalija/Dio drugi/14

← XIII. Prigibe na ljubav Božju, s kojima prignuta Rožalija bliži križiće na drvenih korah.

Sveta Rožalija —  Dio drugi 14 autor: Antun Kanižlić

XV. Zabava vrimena u ljubavi i uzdisanje Rožalije. →

XIV. Rožalija, pogledanjem u ogledalo zanešena u duhu, želi umrti. Vara ju Jeka. Nauk od Jeke.

Ogledalo, kako Ljubav me svitova,

vrime meni svako jest zabava ova:

gledam ljubav čudnu, do svrhe života

ljubav neutrudnu, izgled od dobrota.

Prignuta mi glava veli: "Ljubi, slidi:

nut posluha prava Božjoj zapovidi!"

Rana svaka veli: "Ljubi, trpit uči:

ljubav trpit želi; ne tuži se, muči."

Veli mi uboga goloća: "Sad vidiš

kralja eto tvoga! Je li ljubiš, slidiš?"

Zastidim se; znadem, slična jesam mrva

nit sine imadem njegve, jošt sam prva.

Gole uboštvo gdi je? U meni zlamenja

od ljubavi nije nit od ustrplenja.

Ljubav je nejaka; od česta pogleda

još ne posta mlaka studen moga leda.

Kako sam daleko od izgleda moga:

još ne vidi, rekoh, ništa u meni svoga!

Iz srca iduće kako jesu bile

njegve hitre i vruće molitava strile!

Moje pako line, studene i kasne,

zato kakve cine jesu, kakve hasne?

Imam stanje moje i gdi se naslonit,

a on glave svoje nejma gdi prislonit.

Kakvo je uboštvo, od kog se dobiva

blaga svega mnoštvo? Koji sve odiva,

gol na križu visi, gol na njem priminu,

da ubog uzvisi od uboštva cinu.

Meni voda teče, da se usta razlade,

vodice mu neće nitko da podade,

nego gorke žuči; da muka nijedna

ne ostane, muči žuč do smrti žedna.

U ranah i boli kad do stražnje kapi

svu krv svoju proli: "Vrati ljubav!" vapi.

O dobroto vična, - tebi, o ljubav moja,

kad će biti slična Rožalija tvoja?

Uzdišem, celivam; ćutim, da ljubeći

oganj probudivam s ogledalom veći.

Rekoh: Što ja štedim i na posvetilište

život ne odredim? Ljubav njega ište.

Idem željna smrti. To mi je u usti:

Isuse, umrti na križu me pusti!

I gdi na dvi strane pružajuć se prvo

kao na križ grane najdem, grlim drvo,

Na križ ruke sterem, dižem i protežem,

s plačem lica perem, većma se rastežem.

"Gdi su tvoje strile, o Ljubavi!", cvilim.

"Slatke bi mi bile, ah, da se razdilim!"

I nut, vapijući: "Ah, da se razdilim!"

odgovarajući ja čujem glas: Dilim.

Jerbo u duhu bijah zanešena, zato

da mi Ljubav, mnijah, oglasi se nato.

"Dilenja ne ćutim" rekoh, - Ćutim reče.

Sva se u srcu smutim; ćuti, dojti neće.

"Ah, rajski mladiću!" - Ić ću. - "Kamo?" - Amo.

"Ah, nesriću...!" - Sriću odgovori samo.

Na po odgovara, što ja njeg uspitam.

Jeda li me vara? Zato dalje pitam:

"Gdi si? Odgovori!" - Govori povrati.

Mnim, u srićnoj gori, što prosim, ne skrati.

Mnim da ne produži želno Isus vrime,

da se skoro združi srićna duša š njime.

Vapim: "Vrime drugo! Ah, kad se pridružim?"

Ona ništa drugo ne reče neg: Družim.

Mnijah, sad se družim, ali ne priminu';

zato opet se tužim na smrt meni linu:

"Ah, na što sam živa? Nije mi radosti!"

Ona se oziva s polom riči: Dosti.

"Ah, moj nepokoju, pokoju nemirni!"

Rič prisiče moju i veli mi: Mirni.

Zaludu zaziva nju srce i cvili;

kada se oziva, same riči dili.

Vičem: "Gdi je strila, da u me uleti?"

Kao da je bila blizu, reče: Leti.

"Ako leti, što je da ne dojde?" - Dojde.

"Ah, kroz srce moje što ne projde?" - Projde.

"Ne ćutim, da projde. Ah, na pomoć koga

zvati ću, da dojde, ja neboga?" - Boga.

"Bože", vapim tada, "usliši moleću!

Vidiš suzu sada ti roneću." - Neću.

"Ah, moja Ljubavi, udri me, razluči,

od tila izbavi i ne muči!" - Muči.

Onda kao da se oda sna probudim,

kakve ja čuh glase, razmišljajuć sudim.

Nije Ljubav prava, nego Jeka bila,

koja glas odava; kamenska je vila,

vila u pustih gorah rođena odavna:

nit je vidla mora niti polja ravna,

u kamenju šuplju nit mrtva nit živa

u pustošnu duplju skrovito pribiva;

nit bosa nit gola, nit pije nit jide,

nit kada iz dola svoga kuda ide.

Mučat nikad neće; valja među svima,

kad što tko njoj reče da rič stražnju ima.

Nejma ništa svoga, riči nje su blago,

ima i daje toga koliko ti drago.

Od naravi nima, ne zna progovorit,

nego kad rič prima, znade odgovorit.

Ako tko zaviče i koga zazove,

rič na po prisiče, taki se ozove.

Traži, kad si čuo, ne najdeš ju, gdi je:

usta je i uho, drugo ništa nije.

Od pastira Jeka zove se, jer ječi

i sva od nje zveka pusta gora zveči.

Kada glas udara, gdi je špilja pusta,

odskakajuć vara iz nje šupljih usta.

Tako ja uboga, kad prvi put dojdoh,

da nije ovdi koga sumnjeć, vikat pojdoh:

"Je li tu tko stoji?" - Stoji reče čisto.

Srce mi se uzboji, je li za me misto.

Vapim: "Hodi amo!" - i taki se sitih,

jer čuh amo samo, ima Jeka biti.

Nije čovika živa; siguran je, rekoh,

tko s tobom pribiva, drugo moja Jeko!

Dragi moji, ova vila i vas vara;

vila nije nova, neg i u vas stara.

Što je varovita moje Jeke vika

nego li od svita ispraznosti slika?

Nju na pomoć viči; kad ju počmeš zvati,

obilna u ričih nje će tebi dati.

Mlogo obećava. Prosi blaga, blaga

glasom ti odava, ništa ne pomaga.

Reći ćeš: o Jeko, sada od rečena

kako je daleko, znadem, do stečena.

Blago, dika, svašto, s čim ufanje pita,

rič je, prazno, tašto, ne čini te sita.

To naprvo daje govoreći Jeka,

kada glas odaje i što sve nas čeka.

Život vitrom ide, vrime, dobra dila,

dok od smrti pride i skrati ga sila.

Smrt, što mudri sude, jest života jeka:

kakov život bude, takva me smrt čeka.

Kano u pustoj gori jeka govorenju,

tako odgovori pusta smrt činenju, -

pusta, jer opusti mrtva; da što ide

š njime, ne dopusti; sama dila slide, -

dila, smrt kojima odgovara slična:

zla zlima; dobrima dobra, u vik srićna.