Sveta Rožalija/Dio drugi/12

Sveta Rožalija — Dio drugi 12
autor: Antun Kanižlić

XIII. Prigibe na ljubav Božju, s kojima prignuta Rožalija bliži križiće na drvenih korah. →

XII. Rožalija, čuvši slavića, prilikuje sebe duhovniku, koji tri stotine godina za pticom jest hodao, i razmišlja radost nebesku.

Višje puta kao zanešena šutim,

kakov mu je dao Bog glas, misleć ćutim,

kad u jutro rano žuberi, grljuče,

cvrči, glasom kano trči, vije, vuče.

Sad uzvisi jako i radosne zveči,

sad spušta polahko i kano zaječi.

Kao pomoć da viče, žalosno se tuži:

fi fi milo fiče i tužno produži.

Opet digne grlo ptica kano ljuta,

ćok ćok tira vrlo po trideset puta.

Mislit ćeš, glas mili pritrgnuvši pukne,

a ona se sili i još ne zamukne.

Vrti i obraća tanko brez pristanka

i opet glas vraća na debelo s tanka,

sad jedno, sad drugo, glasno, tiho, kratko,

ljuto, tužno, dugo, sve milo i slatko.

Neka čovik uči, nikad neće znati,

što njega nauči pivat narav mati.

Čudim se - i kako čudo ne bi bilo:

takov glas i tako malahano tilo!

Tko ne vidi što je, virovati neće;

tko vidi: "Glas to je, drugo ništa!" reče.

Kad piva, za njime zanesti se znade

pamet, da mi i vrime s pametjom ukrade.

Ako li to reći mogu, jer se smišljam

na višje, što steći vrstna sam, razmišljam;

što u raju sluša, kad se s tilom združi

srićna u vike duša, koja Bogu služi.

Rad slatkoga glasa vrime brzo ide,

kao da su dva časa, dvi se ure vide.

Zgađa mi se tako - maleno golemu

priličiti ako ja smijem u čemu -

kao duhovnik niku kad je pticu čuo,

željan slatku viku slušat prigne uho.

Slidi ju, poćuti različite glase,

zanešen se smuti, zaboravi za se.

Pivajuć ga vodi ptica, sluša, slidi;

kud ona, on hodi; slušajuć osidi.

Ne sića se kuda tako ga odvede,

da tristo (nut čuda!) godišta sprovede.

Nit za studen zime, nit kada snig pade,

nit za litno vrime nit za jesen znade.

Nit kad sunce siva, niti kad su noći,

nikad ne počiva, ne zatvori oči.

Puše vitar, kiša ide i nestalno

kad se vrime miša, on nju sluša stalno.

Nit boluje, niti on kada gladuje,

nit je željan piti, jer željni glas čuje.

Glas ptice neznane jest namisto lika

i pitja i hrane starcu od tri vika.

Kada pivat prista, zanešenje projde,

tristolitni smista starac natrag pojde.

Stigne k gradu; gdi je, gleda, ter se čudi.

Da tu malo prije ne bi, pravo sudi:

drugi su zidovi, kuće i zvonici,

novi su dvorovi, crkve, duhovnici;

pomrše sva dica, unuci za njima,

dok pivaše ptica, nit jim glasa ima;

družba prije znana i u manastiru

bratja poštovana počivaju u miru.

Čudo se je znalo, kad se doma vrati,

da se u vrime malo tristo lita skrati.

Duhovnikom kaže kako, kamo zajde;

ime u knjiga traže, i čudo se najde.

Starac uzdišući muči, oči gori

i ruke dižući plačuć progovori:

"Koso smrtna, gdi si, stari konac", viče,

"o komu moj visi život da se siče!

Što jest rajska srića? Eto tristo lita

glas maloga ptića ne učini sita!

Za po ure sudih, i još dužje slušat

želju mi probudi. Ah, što jest raj kušat!

Kad duša iz puti umrle izide,

što će bit, kad ćutit pisme vične pride?

O nebeska pismo! Ah, što se ne diliš,

dušo moja? Gdi smo? Što kasniš, što cviliš?

U raj, u raj leti! S Bogom, sinci moji!"

Umre i odleti k svrhi želja svojih.

I ja na priliku srićna starca toga

kušam radost niku rad slavićka moga:

kad piva, u svoju radost rajska krila

mnim da pamet moju bi kao uznila.

Pisme čujem, koje ako bi tko čuo,

bi rad on (kako je rič) vas biti uho.

Kad nebeski kori pivaju, zaječe

otpivajuć dvori rajski i milo zveče.

Što vas ne probude u suza dolini

slatki glas, lude kćere i Eve sini?

Što srce ne digne uši i krila gori,

da čuje, da stigne, na što ga Bog stvori?

Glasna radost što je, nitko ne viruje

nego uho, koje nju i malo čuje.

O radost, o Bože! Budući zaslužit

da nju čovik može, tko se hoće tužit?

Još podnest žalosti sve bi imalo tilo,

da slađe radosti druge ne bi bilo.