Sveta Rožalija/Dio drugi/11

← X. Rožalija, privoljivši svitovanju Ljubavi, odluku svoju u špilji pribivat napiše strilom. Ljubav joj ogledalo dade.

Sveta Rožalija —  Dio drugi 11 autor: Antun Kanižlić

XII. Rožalija, čuvši slavića, prilikuje sebe duhovniku, koji tri stotine godina za pticom jest hodao, i razmišlja radost nebesku.→

XI. Radost špilje i kupanje slavića.

Gdi je ova gora? U kojih je stranah,

je li priko mora pustoš moga stana?

Od vas sam daleko. Tko još višje pita,

istinu mu rekoh, da sam izvan svita:

priko njegvih međa slavnom pridoh nogom,

kad mu okrenuć leđa rekoh: "Ostaj z Bogom!"

U špilji pribivam, prid njom sada pišem,

u njoj raj uživam, o njem živem, dišem.

Pišem to na golu i suhomu panju,

nenavidnom stolu i vašemu stanju.

Živem mirno: moje crna od goleti

žalost daleko je, dalje od pameti.

Ništa me ne smeta, jer radost vesela

i sa mnom se šeta pokoj vedrog čela.

Ne smiju ni blizu pustog dojti luga,

koji srce grizu jadi, plač i tuga.

Ništa ovdi ne cvili, nit je šta da škodi,

neg veselje bilih krila leti i hodi.

Ali eto sada plačem pišuć ovo;

suza vruća pada i pomrsi slovo.

Suzo moja, tko te, budući ja u miru,

izli, ah nehote, kaplje po papiru?

Ah, ljubav je, koja liva se kroz oči,

goreć prez pokoja suzne iskre toči:

u vrućoj sladosti od nebeskih kaplja

srce od radosti rajske se utaplja.

Ah, u pustoj šumi, špiljo, moj pokoju,

što ja ne razumih prije sriću tvoju?

Cvit moje čistoće (Bog bijaše dao!)

lipše bi u samoće skutu bio cvao.

Špiljo, raju, - ovo tvoje ime budi,

ime pravo i novo, komu se svit čudi,

ne ja. Raj jest toga svita dobro izgubit,

raj jest čisto Boga i sveudilj ljubit.

Ali kuda tako zanese me radost,

eto mene kako meni otima sladost!

U nju i pero zajduć slatko se prilipi,

da svrhe ne najduć mučno se odlipi:

ja š njim zaboravljam, što napisat kanim

i vašoj pripravljam želji da obznanim.

Sad na špilje ime nemojte se čudit

niti teško brime mog života kudit.

Kad se suho postim, ah, što ja uživam!

Ja se s postom gostim, kripim, naslađivam:

kao da pada prava novim čudom mana,

slatka meni trava i koren jest hrana.

Rajska u gorah pustih mene pita sladost,

med ćutim u ustih, a u srcu radost.

Virujte, da niti žedna sam nit gladna,

vodica za piti blizu mi je ladna.

Pokraj špilje živi kristal bistro teče,

koji kano krivi žeđu, da pit neće,

jer sve šuškajući kaono se tuži,

da se ne pijući žeđa š njim ne služi.

Niti ju što kada muti: tu ne pazi

pastir svoga stada, da priko nje gazi,

nego ako moje puste drugarice

u planini koje k njoj dolete ptice,

da se kuplju i piju, navlastito ptičak,

kraljić ptica sviju i slava, slavićak.

Kljun u nju zamoči, pije, diže glavu,

opet pije i skoči na zelenu travu.

Pak se vrati k vodi, gleda gdi je plitko,

pazi i ophodi, da ne vidi nitko,

pokraj briga doli skoči, krilca stere,

glavicu zamoči, kupa se i pere.

Otpočine mrva, pogleda i pazi,

kao videći crva da po brigu plazi.

Pak glavu na krivo sad nagiblje amo,

sad s desne na livo prigne opet tamo.

U pogledu onom vidi radost niku,

svoju u vodenom ogledalu sliku.

Kao da se neće kupat, vodom brca,

gleda, kako teče, i s kljunićem štrca.

Od nike dragosti opet zaroniva,

da se u radosti ladnoj naslađiva.

Okolo se okreće, i kano da pliva,

s krilcami trepeće i umorno ziva.

Odleti na stranu, pruža se, raskrili,

kljun tare o granu, glavom trese i s krili.

Tribi se i čisti, perje vuče i vadi;

da na red namisti, s kljunom češlja, gladi.

Kao da zafali za vodicu zdravu,

kako zna, nju fali i piva njoj slavu.