Sveta Rožalija/Dio drugi/10

← IX. Rožaliju priobučenu u pustoš Ljubav nebeska prinese.

Sveta Rožalija — Dio drugi 10
autor: Antun Kanižlić

X. Rožalija, privoljivši svitovanju Ljubavi, odluku svoju u špilji pribivat napiše strilom. Ljubav joj ogledalo dade.

Kad Ljubav uniđe sa mnom u tu tminu,

mrak se vas raziđe, zlatom špilja sinu:

"Rožalijo, ovo," govori, "vladanje

dvor tvoj, grad i novo jest od sada stanje.

Nije ovdi buke kao doma čuti,

nije tužbe od muke da ti srce smuti.

Veselja ne skaču niti noćni tanci,

vridni da se plaču privezani s lanci.

Ovdi do po noći igre se ne smiju,

nit se cire u zloći, šale i u grihu.

Ah, noći nemirne, koje vince piju,

ali vile pirne kada vince viju!

Nisu časti pijane, gdi proždrlost sita

još neće da stane, neg želudac pita,

nego tu pribiva rajska radost prava,

dragi mir počiva, slatko pokoj spava.

Ne straši se, tko će sam pribivat tako,

primoć milost hoće zapričenje svako.

Isus navišćuje tebi volju svoju,

srce iziskuje, želi ljubav tvoju.

Isus je sve tebi. Zadovoljna s čime

budeš, ako ne bi mogla biti š njime?

Eto ti na vrhu Kalvarije blagi

Isus propet, svrhu Oca Otac dragi:

ti kći srditosti i od izgublenja,

on Otac milosti i od otkupljenja.

On za priporodit tebe hoti umrti, -

može li se zgodit ljubav veća od smrti?

Može li bit cina kakva majke mliku

prama Božjeg Sina svete krvi liku?

On je pastir: virna tebe ovcu ruka

čuva od nevirna paklenoga vuka;

on prijatelj, koga, dok ti život teče,

ništa od srca tvoga razdiliti neće;

on tvoj od čistoće cvitak da sahrani

neoskvrnjen hoće, zaručnik obrani;

on namisto dvorne poslat hoće službe

slatko razgovorne anđeoske družbe.

Što bi višje rada? Ah, nisu li ljudi,

izvan njega kada dobro traže, ludi?

Neka sama tvoja želja sad svidoči,

da najći pokoja nije u svitu moći:

pun jest taštih laži, ispunit ju neće,

neg želju još draži većma, kad što steče.

Isus je od svega dobra živo vrilo,

sve teče iz njega, što je lipo i milo:

on je neizmirno dobro, slatko, čisto,

cilj, svrha i mirno od pokoja misto.

K tomu, sve što imaš, misli, tko je dao;

što svaki čas primaš, tko bi brojit znao!

On sve dade tebi i svrh svega sebe,

a ti dala ne bi srce, ljubav, tebe?

Hoćeš li mu kratit? Ah, siroto tužna,

nit ćeš s time platit dio, što si dužna!"

A ja doli klekoh i zemlju poljubih:

"Špiljo moja," rekoh, "za vik te obljubih!

Zdravo u sridi gora, dražje neg prvanje

u raskošju dvora, sada milo stanje!

Digni se još gori ti, goranski zidu,

nogam mi zatvori put, da ne izidu.

Da istinom znadu sriću špilje puste,

koji stoje u gradu, znam da ga opuste;

Duh Sveti njim sine, gradske ostave stane,

špilje ime promine i grad budu zvane.

I ja ne bi htila k Isusovoj volji

pristat, još bi smila zaželit stan bolji?

Zdravo, drage stine! (nje grlim, celivam)

Kakove ste cine, znadem, jer uživam.

Zdravo, moj pokoju! Kad te istom kuša,

sriću, sladost koju ćuti moja duša!

Sad utažan šuti nepokoj svitovni,

jerbo srce ćuti mir čudan duhovni.

Sama ne znam gdi sam; znam da raj uživam,

premda u raju nisam, kao u njem počivam.

Živit tu odlučih; ništa, nit smrt ista

mene ne razluči od željnoga mista."

Ljubav, meni tada strilu davši svoju,

veljaše mi: "Sada piši odluku tvoju!

Kad se napast koja na te naoblači,

nek se stalnost tvoja s ovim pismom jači."

Po izvanskoj ploči, kud se u špilju ide,

koju moje oči vazda iznutra vide,

desnu ruku vodi, i koje govori,

kud god pišuć hodi, riči one tvori:

Ja Rožalija, kći Sinibalda, od Ružica i Quisquine gospodina, za ljubav Gospodina Isukrsta odredila sam u ovoj špilji živit.

I nut čudo, slovo tako se udubi,

da ga nikakovo vrime ne pogubi.

Zlamenje duboko vikova slidećih

bude vidit oko njemu se čudeći.

Ah, da se i u moga srca dnu udubi,

da u vike svoga Isukrsta ljubi!

Zatime dar, koga za sve blago roda

ne bi dala moga, ogledalo poda, -

ogledalo, u komu daje se prisveti

izgled oku momu, Isukrst propeti,

da u mrtvom kipu njega kripost živu,

moju gledam slipu dušu, ružnu, krivu.

"Uzmi, nek se (reče) duša lina stidi,

kad prid oči meće njega, kad ga vidi.

Neka se ogleda, i kad se zastidi,

neka ga pogleda često, da ga slidi.

Nek se tako kiti. O kako će srićna

i blažena biti, kad mu bude slična!

Živem, o blaženi (reče) život tada,

ne ja, neg u meni žive Isus sada."

Kad to izgovori, kao sunce sine

i odleti gori u rajske visine.

S ogledalom što ja poče', eto u kratko:

zabava je moja, cilj, raskošje slatko.