Sveta Rožalija/Dio drugi/9

← VIII. Rožalije uzdisanje u ostavljenju svita.

Sveta Rožalija —  Dio drugi 9 autor: Antun Kanižlić

X. Rožalija, privoljivši svitovanju Ljubavi, odluku svoju u špilji pribivat napiše strilom. Ljubav joj ogledalo dade. →

IX. Rožaliju priobučenu u pustoš Ljubav nebeska prinese.

Jur biše prosulo sunce zrake rane

i zlatom posulo more i sve strane.

Počmem kose strići: "Svemu vi zlu krive,"

rekoh, "meni biči, drugim strune žive.

O kako su mloge, ter na vičnu štetu,

želje, srca, noge i u vas zapletu!

Još virujem što se piše da laž nije,

da se ženske kose promine u zmije.

Kažu narav svoju: to se iz njih ležećih

u konjskomu gnoju čudo mož' izleći.

Ah, zmije otrovne uvite u strune,

vi otrove skrovne, gorke smrti pune,

što ne mogu prave zmije po svom jidu,

mogu zmije od glave, potajnije ujidu,

jer kroz gledajuće oči znadu čudno

upustiti muče jid u srce bludno,

zaplest i zamotat kao zmije nike,

da se rob odmotat ne bude u vike.

Ah, što zla vi niste! Strile otrovane

i bludni luk vi ste, svite na dvi strane!

Ah, koja je ruka vas dilit počela

na način od luka oko svoga čela?

S vami oko strilja, koje zgađat znade,

da kad istom cilja, srcu smrt zadade.

Ter još ja vas kitih, i još koja smije!

Idite (nje hitih), strune, luk i zmije!"

Cvitje bacim, zlatno ruho s mene svukoh,

Ljubav da mi platno crno, i obukoh,

jošter k tomu uže s lancem dugim dade,

da za bič mi služe, i pasat me stade.

Kad mi uže sveza i s križićem žutim

patrice priveza, da se dižem, ćutim,

i kako ne znadem, u pustoj se gori

za čas istom, znadem, kaono se stvorih:

il je kripost koja svrhnaravna bila,

Ljubav li na svoja mene uze krila.

Kakovo je stanje? Kakvoga je vridno

raskošje prvanje: tamno, pusto, hridno.

Svakud prije rada sloboda izići,

priko praga sada svog ne more prići,

jer gore okolo takove me kruže,

da i čelo golo do oblaka pruže, -

gore crne i žute, nije grane ni trave

vidit, opuznute kano jesu glave.

Oblak se zadiva za vrhe leteći

ali otpočiva od vitra bižeći.

Na gorja strmoga pinjaju se pleći

jedan na drugoga kamen strm i veći.

I kaono svima (zato tko se čudi?)

oholost i njima više stajat hudi:

viši padne prije, bolje jest bit nisko,

tko se uspne, nije stalan, stoji sklisko.

Na pećinah golih panje padajuće

tu grbava doli starost tiska i vuče.

U sridi je mista pustošna ravnica,

voda teče čista, mloga piva ptica.

Stabla dugih grana rastu i zelje, koje

jest s korenjem hrana sad pokore moje.

Kada amo dojdoh, među zidom pustim

zapletenu najdoh špilju grmjem pustim.

Nit u poldan more nit sunce od jutra

od visoke gore pristupit unutra.