Sveta Rožalija/Dio četvrti/7

← VI. Rožalija odgovori i s ogledalom svojim Ispraznost otira.

Sveta Rožalija —  Dio četvrti 7 autor: Antun Kanižlić

VIII. Rožalija svoju knjigu dovršujuć njoj napokon govori. →

VII. Ljubav, kazivajući Rožaliji nedovršeni vinac, zapovidi primistiti se u drugu goru, otkud vidivši dvor svoj, nadvladajući napasti dovrši vinac. Privoli k tomu.

Ljubav opet k meni uniđe leteći,

vinac nesvršeni u ruci držeći.

"Eto kruna ova," veljaše, "ružična!

Još nije gotova tvoja kruna srićna!

Još lažljivi da te svit kako primože,

kao jurišom na te udrit će što može.

Da dovršiš tvoju krunu, stoj viteški

u stražnjemu boju i zasidah teških.

Do sad izdaleka boj bijaše mali,

sad izbliza čeka napast da navali.

Valja ti na oči dušmaninu ići,

koji će sve moći svoje silu dići.

Iz stana ovoga posli malo dana

u misto novoga seli se medana,

pustoš nove špilje vrh visokih gora

daleko tri milje od rodnoga dvora.

Svit po te će slati napasna mišlenja

i stara će zvati doma poželenja.

Ah, koliko puta, nemoćna podnesti,

kao napast ljuta tužno ćeš se smesti!

Na te će nasrnut, zapet varke svoje

i opet se vrnut priko volje tvoje.

Prem se ne pridade i otvor zakrati,

kucajuć dosade na tvog srca vratih.

'Što nećeš otvorit? Što si tvrda i gluha?'

milo će govorit i zaglušat uha.

'Rožalijo, hodi, doma se odseli!

Majku, ka te rodi, tužnu razveseli!'

Misli ove znadu čudno na se sveti,

da se ne poznadu, obličaj uzeti.

Kao da bi dive iz neba dotekle,

da te pravu okrive, ova budu rekle:

'Rožalijo, kada otud ćeš se dignut?

Vrime jur jest sada krivu volju prignut.

Znaš dobro da ima koja jest pobožna,

svojima starjima kći biti podložna.

Proti zapovidi svetinja nije sveta;

promisli i vidi, jer te napast smeta.'

Misli u dvor bili, jer moguće jesu,

na svojima krilih za čas te prinesu.

Pameti smetene, gdi si, nećeš znati,

uzdišući mene na pomoć ćeš zvati.

'O dvori šareni,' često ćeš govorit,

'sakrite se meni!' - i oči zatvorit.

Panormu ćeš vidit iz brda pustoga, -

ah, kakov će slidit boj s pogleda toga!

Da te krv nadvlada smetenu sirotu,

kazivat će grada domaćeg lipotu.

Udarit će misli, kao kad na polju

grlicu su stisli jastrebi da kolju.

Udrit će u oči, većma u želju tvoju:

u tom posvidoči stalnu ljubav tvoju.

To neg sve prošasto težje jest, boj veći,

ali na došasto misli što ćeš steći.

S tim slavnim dobitjem naviti ćeš punu

kao ružičnim cvitjem, koju vidiš, krunu."

Ja se onda poklonih ovoj zapovidi

i srce priklonih da ju rado slidi.

"I na to gotova", velim, "jesam polje,

pokli Božje ova jest naredba volje.

Srce je pripravno hrvat se do smrti,

još, da vinac slavno dovršim, umrti."

Kada izgovorih to, Ljubav otide,

a srce mi gori ćutim da uzide.

Ćutim na hrvanje ljubav slatkosilnu

imajuć ufanje u milost obilnu.

Uzdišem: "O vrime kad to hoće stići,

da se stražnjoj š njime obradujem srići!"