Sveta Rožalija/Dio četvrti/6

← V. Rožaliju Ispraznost svita napastuje.

Sveta Rožalija —  Dio četvrti 6 autor: Antun Kanižlić

VII. Ljubav, kazivajući Rožaliji nedovršeni vinac, zapovidi primistiti se u drugu goru, otkud vidivši dvor svoj, nadvladajući napasti dovrši vinac. Privoli k tomu. →

VI. Rožalija odgovori i s ogledalom svojim Ispraznost otira.

Onda ja na kamen gledam, pismom ovim

potaknuvši plamen, odluku ponovim.

Ogledalo moje uzamši u ruke,

promišljajuć tvoje, o Isuse, muke:

"Ja", rekoh, "ohola hoću se uzvisit,

kad ga vidim gola i na križu visit?

Ja u cini ljudi i dvoranskih službah,

on pogrđen hudih od laži i tužba?

Da Panormo štuje mene, slavi i dvori,

Jerosolim psuje njeg na smrtnoj gori?

Kad mrtav zahodi on u crnoj noći,

da na sunca hodi Rožalija oči?

O himbo, znam, što si i što obećavaš,

što od tebe nosi svit i što prodavaš.

Ah, nesvisni zašto tebi ljudi služe?

Daješ dobro tašto, nad kojim se tuže.

I neka bi bilo pravo dobro tvoje,

koje ćeš u krilo isipati moje,

dokle živa i zdrava budem ga uživat,

ah, dokle će slava jasnim suncem sivat?

Mogla bi ja zvati slavu sunce drugo,

da bi mogla sjati kao sunce dugo.

Sunce, znaš, zapade i opet izajde,

a slava ne znade izajći, kad zajde.

Posle nikoliko na svitu godišta

što je svekoliko? Magla, vitar, ništa.

Nuto varke tvoje i što imaš moći!

Ter š njima da moje ti zaslipiš oči?

Nikad, nikad! Volim ovdi da izdahnem

nego da oholim lažima pristanem.

Idi, o napasti! Tko kad tvojoj slavi

i taštoj oblasti svit pod noge stavi?

Kralj jest svita svega, koji s križem tebe

i ponizi njega ponizivši sebe."

S ogledalom idem. Ispraznost kad vidi,

da š njime ja pridem, zlata laž problidi.

Još se ne dotaknuh, i u maglu crnu,

kada ga primaknuh, viđenje se obrnu.

Sad, Ispraznost što je neka svaki sudi;

neka, velja(h), tko je lud, za njom se trudi.

Svitlost, koju ima, što je? Magla, sina,

ništo svitlog dima, prazna u vodi pina.

Okrunjeni gdi su vladaoci svita?

Kao da bili nisu; tko za njih sad pita?

Neumrla dika, glas zvoneći slavno,

ne dočeka vika, zanimi jur davno.

Nije glasa glasu, svatko od njih muči,

koji mniše da su umrt nemogući.

Gdi su starih kao od gradova gore?

Tko bi kazat znao? Sad vol ondi ore.

Tko bi reći htio? Gdi je nikad davno

čudan varaš bio, sad je polje ravno.

Što je bila vaša, Asijanci, Troja?

Tužna marve paša posli grčkog boja.

Stari Rim, od svita kralj, i moć vojnika

gdi je? Nedobita ukopa se dika.

Da se Augustu zgodi dojti, znao ne bi,

kad po Rimu hodi; nije priličan sebi.

Gdi jest grobje kralja od Misira grada?

Smrt sve tare, valja, smrvi i nadvlada.

Istinom tko zvati grobja grobje sada

može? Ništa stati ne može, sve pada.

Gdi druge zidine, od svita čudesa,

oholost visine pružeć u nebesa?

Ah, sve se obara; što stoji, upade;

to vrimena stara i sadašnje znade.

Gdi su oni, koji kao sunce prostrše

oblast ruka svojih? Nesta jih, pomrše.

Nit je oholosti nit je vidit blaga,

nego Ispraznosti zlamenje od traga.

Vrime i život leti; na vrimena krilih

kad život proleti znamo što smo bili.

I što jest svit, znamo, kako mami, vara;

što daje, jest samo sanj prazan, glas, para.

Budi na milosti ovoj Bogu fala,

jer laž Ispraznosti poznat mi jest dala.