stranama, koje su zalutale u romanticizmu, kao na jedini put, koji izvodi iz svieta sanjarijâ.
Udivljenja dostojna satira »Mrtvih duša«, ta komična epopeja, osnovana je na takovim osobitim faktima, da se inostranomu čitatelju prikazuje kao pripoviest iz druge česti svieta i iz drugoga vieka. Naprotiv »Revizor« je sasvim jasan, i jezik mu tako živ, kako mu je plan — prost.
Za skandinavsku književnost htjelo se je četrdeset godina, da u osobi Henrika Ibsena dostigne visinu Gogoljevu, njemačka pak drama nije dorasla do njega ni do dana današnjega.
Ne gledajući na razliku u umjetničkoj formi, ova dva golema djela Gogoljeva »Mrtve duše« i »Revizor« u svojim bitnim crtama čine mi se da su ustrojena na jednak način.
Osnovne mane različnih klasa i različnih tipova cieloga družtva razokrivaju se u njima s pomoću izpitivanja, kojemu se podvrgavaju svi ovi ljudi prema jednoj osobi. Ova je osoba prosječan no drzovit čovjek, i javlja im se kao tajanstven neznanik, koga oni ne mogu nikako pronići.
U komediji ova osoba direktno ili indirektno iznosi neobične zahtjeve, i svi vide u njemu revizora, koga je poslalo ministarstvo. U poemi on predlaže pogodbu nečuvene vrste. U oba slučaja pisac sili družtvo, da razkrije svoj istinski značaj i da vida slabe strane.
Poema u tom nadilazi komediju, što se u poemi slikanje prostote i prevarljivosti od vremena do vremena prepleće divnim, lirskim izljevima. Pjesnik, koji je napisao »Tarasa Buljbu« i koga sasvim ne vidimo u »Revizoru«, slobodno se izražava u »Mrtvim dušama« i daje, da ga u njima upoznamo.
Ova knjiga nije samo neumoljiva satira, — u njoj zvuči pečal poradi pokvarenosti ljudi i strastno smilovanje za nesretnike, kojima je život puko bezkrajno robstvo i koji dapače poslije svoje smrti ostaju predmetom trgovine.
Ova samilost, indirektno izražena — to je ono, sa čime se kasnije susrećemo u »Lovčevim zapiscima« Ivana Turgenjeva. I u drugim svojim pripoviestima, više ganutljivim nego komičnim, kao na primjer što je »Šinelj«, Gogolj je po svojoj
