živio evropski viek trinaesti, a u osamnaestom stoljeću šestnaesti i dr. To je živa istina, pa ako pri tom strastni rad boljih umova u obrazovanom sloju ruskom opriečimo sa sudbom narodne mase, onda će nam se objasniti mnogi pojavi, koji su zapadnoj kritici tamni.
Ruska je književnost preko svojih boljih predstavnika primala ono, što je najuzvišenije bilo u težnjama evropske nauke i poezije, pa taj prisvojeni sadržaj, ako se i nije svagda odrazio u knjizi, živio je u duhovima pojedinaca i služio njihovoj plemenitoj težnji oko napredka družtvenoga i narodnoga.
Ova misao, podržavana i prirodjenom ljubavlju k domovini i evropejskom naobrazbom, morala se je odraziti na sudbi naroda, i doista ona se je često obraćala k narodu, put je njenoj djelatnosti bio već gotov. Ovo prirodno čuvstvo, sjedinjeno sa filozofijskim sadržajem evropskoga života, stvorilo je onaj smjer, koji je — ili kao praktični racionalizam prošloga vieka ili kao noviji romanticizam ili kao slavjanofilstvo, zapadničtvo, narodničtvo, radikalizam — postavio za cilj svojih moralnih želja — oslobodjenje naroda, njegovu moralnu samostalnost i materijalno blagostanje, bilo s ovoga ili onoga gledišta.
Lako je razumjeti, zašto se ovo nastojanje moralo u Rusiji izraziti sasvim drugačije nego na Zapadu; u Rusiji nije bilo i nema onoga politično-družtvenoga života, u kojem se odavna kreću družtva zapadna; u Rusiji nema odredjenih oblika za izražaj onih unutrašnjih procesa i zahtjeva, kakovi niču u družtvenom razvoju, te je misao u Rusiji nahodila jedini izlazak u poeziji i u književnosti. Nije čudno, što je seljačko pitanje već davno prije riešeno družtvenom spoznajom, nije čudno ni to što je književnost s takovim dubokim interesom uhodila narodni život, izrazila u njemu sve, što je bilo uzvišeno i pjesničko, što ga je idealizovala i napokon u njemu našla i moralnu i praktičnu pouku za cielo družtvo. Doista, na česti naroda od davnih je vremena ležao težak jaram pritiska, a književnost pod utjecajem velikodušnih savjeta poezije
