za njim na tom putu. Nekrasov se proslavi pjesmama lirsko-satiričnoga sadržaja. Njegova najgolemija pjesma »Komu je liepo živjeti u Rusiji?« (Komu na Rusi žitь horošo?) već samim nadpisom kazuje očitu tendenciju.
Zajedno s Nekrasovom i u istim žurnalima (u »Suvremeniku« i u »Oteč. Zap.«) radio je znameniti ruski satirik u prozi Mihajlo Evgrafović Saltykov (od god. 1826.—1889.) pod pseudonimom »Ščedrin«. On je udario temelj svojoj slavi »Gubernijskimi nacrti«, pa se je gotovo trideset godina neumorno borio za svoja načela. Najčuvenija su njegova djela: »Gospoda Golovljevi«, »Pošehonijska Starina«, »Historija jednoga grada«, »Pompaduri i Pompadurke«.
Veoma snažan talenat nahodimo i u Alekseja Teofilaktovića Pisemskoga (od god. 1820.—1881.), koji je podao ruskoj knjizi znatna djela, kakova su »Tjufakъ« (Matraca), »Tisuća duša«, »Uzburkano more«, »U vrtlogu« i drama »Gorka sudbina«. Pisemski je jedan od najsilnijih predstavnika realizma i humora u ruskoj knjizi.
Od predstavnikâ tendencioznoga romana šestdesetih godina iztiču se Aleksandar Konst. Šeller (A. Mihajlov), rodjen godine 1838, koji je stekao glas romanom »Gnjila blata«, i Mihajlo Vas. Andjejev (od god. 1821.—1876.), koji je napisao »Tamarina« i romane »Podvodni kamen« i »Izmedju dva ognja«. Posljednja su dva romana bili osobito popularni, jer se tiču obiteljskoga pitanja.
Uz tendenciozne pisce valja prisloniti i Nikolaja Geras. Pomjalovskoga (od god. 1835.—1863.), koji se proslavi »Nacrtima burze« i romanima: »Gradjanska sreća« i »Molotov«; on ovdje nastoji prikazati novoga junaka vremena — demokrata, koji ostavlja pučki sloj i zadobiva gradjansku, buržuaznu sreću.
Nikolaj Sem. Ljeskov (pseud. Stebnicki), rodjen g. 1831., veoma je plodan pisac bez oštro izražene individualnosti, a stekao je ime svojim romanom »Nigdje«, naperenim proti nihilističnim težnjama. Svakako mu je bolje djelo »Soborjane« (Crkvenjaci), amo idu i »Sitnice iz arhijerejskoga života«.
