mlade dane i u početku svoga carovanja držaše se romantično-liberalnoga pravca, koje je kasnije iz raznih uzroka prešlo u mistični konservatizam. Mladi ljudi, zaneseni rodoljubnim i čovjekoljubivim idealima, što su se nedavno borili s Napoleonom za domovinu i oslobodjenje Evrope od tudjega iga, stvarali su po primjeru njemačke mladeži razne saveze; ovim je savezima bilo svrhom moralno usavršivanje i družtveni napredak. Car je znao za ta družtva, te je bio sklon njihovim plemenitim težnjama. Pjevačem ovih težnja izstavi se Kondratij F. Ryljejev (od god. 1796.—1825.), koji se je proslavio svojim »dumama«.
Restauracija na Zapadu povede za sobom reakcioni Metternichov sustav, koji je i u Rusiji našao vatrenih braniča. I u Rusiji period krajnoga liberalizma izmieni se reakcijom; jedan od najvažnijih njezinih braniča bijaše čuveni Arakčejev. Oštri ovaj prelom izazva u družtvu, a osobito u mladeži nezadovoljstvo, koje je raslo i raslo, te napokon izrazilo se po smrti cara Aleksandra u prosinačkoj buni (14. prosinca 1825. god.). Dionici ove bune zovu se »dekabristi«. Žrtvom ovoga pokreta palo je mnogo mladih ljudi, od kojih su neki obradjivali i književno polje, kao što su lirik Ryljejev, knez A. J. Odojevski (od god. 1802.—1839.) i beletrist A. A. Bestužev (od god. 1795.—1837.), koji je pisao pod pseudonimom »Marlinski«, a bio je jedan od najljubljenijih pripovjedača svoga vremena.
Uporedo sa romantičnom muzom Žukovskoga zvučala je lira više realističnoga epikurovca Konstantina N. Batjuškova (od godine 1788.—1855.), koji se je zajedno s pobjedničkom vojskom iz Evrope vratio u domovinu, ali je ovdje naišao na velika razočaranja, te je napokon poludio. Spominjemo još J. J. Kozlova (od godine 1779.—1840.), sliepoga pisca »Monaha«, N. J. Gnjediča (od god. 1784.—1833.), prevoditelja Homerove »Ilijade«, D. V, Dyvydova (od god. 1784.—1839.) i osobito Ivana Andrejeviča Krylova (od godine 1768.—1845.), prvoga čisto narodnoga pjesnika; u njegovim se je basnama odrazio narodni humor, često izazvan pojavima suvremenoga družtve-
