započne nesvjestica i agonija. Dok je prispio liečnik, pjesnik je već izdahnuo (u osam i pol sati na večer) 28. januara 1881. Može se reći, da takova sprovoda još nije bilo do tada u Rusiji, kakov je imao Dostojevski.
U prvim svojim radnjama stoji Dostojevski najbliže otcu prirodne škole. Glavnim tonom Gogoljevskih pripoviesti iz života petrogradskih proletaraca odjekuje takodjer novela u pismima »Biedni ljudi« (g. 1846.) i druge pripoviesti iz ovoga vremena »Dvojnik«, »Gospodin Proharčin«, »Slabo srce«, »Netočka Nezvanova« i roman »Poniženi i uvriedjeni«, samo što u ovim asketskim novelama izbija još razgovietno blagi zvuk čuvstvenoga sentimentalizma dvadesetih i tridesetih godina. Socijalizmu još nema traga. Filantropija ovih pripoviesti stoji u tom, što Dostojevski pod velom smiešnosti, bedastoće, zablude, mane, dapače zvjerstva — traži božansku iskru čovječje duše, te pokazuje, da se biednik i izgubljenik u većini slučajeva može spasiti, samo ako nije u njemu ubita klica štovanja prema samomu sebi, ako se ne ponizi sam pred sobom.
U drugom periodu, poslije Sibira, stupa Dostojevski već na stazu socijalnoga realizma, koji se naših živaca doima kao zvižduk lokomotive, a najbolje se odrazuje u »Zapiscima iz Mrtvoga doma« (g. 1862.) i u »Zločinu i kazni« (g. 1866.).
Umjetnička je vriednost »Zapisaka« u genijalnoj kombinaciji tamnih strana ljudskoga života i svietlih strana čovječje duše, te u divnom realističnom crtanju narodnih tipova zločinačkih. »Zapiske« je pisac napisao krvlju svoga srca, iz njih čujemo glas plemenita čovjeka i pravoga kršćanina, glas neumoljiva srca, koji u isti mah govori rieč oproštaja i ljubavi. Ima neka osobita elementarna snaga i strogost u tim neugodno mračnim i strašnim pučkim likovima, koji su iz sviju strana države zbacani u taj pusti kraj. Svi su pošli putem zločina, pa ipak kolika je razlika izmedju njihovih priroda! Kolik moralni jaz dieli Gazina, Petrova, Sušilova, Aleja, Sirotkina i
