»Dnevniku« on se je mnogo bavio oko sudbenih razprava, o stanju ruske žene i o vojni za oslobodjivanje Slavenâ. Za rusku je ženu držao, da je ona ogromna nada za budućnost Rusije, pa je zato branio ženska prava. Žena mu je bila u Rusiji čuvarica idealizma, dok je mužkarac u zadnjem deceniju pao u cinizam i materijalizam.
Zato su ga žene osobito poštovale, te je uza vas ogromni rad dospievao, da im daje savjete i da odgovara na njihova bezbrojna pisma. Svi su njegovi odgovori meki, srdačni, iskreni, a zalaze u najsitnije tančine najobičnijih pitanja.
Puškinova slava g. 1880. bijaše ujedno apoteoza Dostojevskoga. S njegove besjede bio je zanos neopisiv. Poslije drugih govora ustane Dostojevski i progovori rieč, koja se sviju silno dojmi. Ljudi ga stali cjelivati i grliti. Aksakov, zastupnik slavjanofilâ, i Turgenjev, zastupnik zapadnikâ, čestitali su mu od srca i zahvaljivali.
Dostojevski se doskora razboli. Posljednjih osam godina bolovao je Dostojevski od emfizema u povodu plućnoga katara. Bolest se smrtno svrši od preloma plućne arterije. Predsmrtna bolest počela se 26. januara 1881. s tim, što je Dostojevskomu uzela curiti krv na nos, ali on na to nije pazio. Istoga dana po podne počne bacati krv, i to tako često i silno, da se je onesviestio. Kad je došao k sebi, zaželi, da se izpovjedi i pričesti. Poslije pričesti bilo mu je lakše. Vas dan 27. januara nije više bacao krvi, pa se je stao brinuti, da »Dnevnik« svakako izadje 31. i. mj. Dne 28. do podneva bilo mu je dobro, no iza toga polije ga opet krv i on silno oslabi. U to vrieme dolazio je k njemu Majkov paziti na bolestnika. U sve odlučne čaše svoga života običavao je Dostojevski razkrivati ono evangjelje, koje je s njim bilo u kaznioni, i pročitati prve redke odozgo. Tako učini i sada, te mu žena pročita iz Matijina evangjelja gl. III., st. 11. Rieč »ne zateži« protumači Dostojevski tako, da to znači smrt. Dvie ure prije konca zamoli on, da se evangjelje preda njegovu sinu. U šest i pol u večer baci krv posljednji put, te se odmah
