htio opisati takav ma i grozan prizor prirode, pozovu ga na palubu. Nu on nije htio uzaći, koliko god ga nukali.
»Kakva slika!« reče kapetan nadajući se, da će Gončarov potvrditi.
»Bezličje, nered!« odgovori Gončarov, koga se taj prizor samo toliko dojmio, što je morao saći »sav mokar u kabinu, pa promieniti obuću i odielo«.
Nije li to adujevska narav? Pa tako nije Gončarov opisao nijedne bure na čitavom putu. Samo na dvadeset stranica opisuje — na putu oko zemlje — krasote prirode, a sve drugo obsežu njegova razmatranja ljudi. Došavši na Rt dobre nade, na Javu, u Japan — opisuje samo tipove. Kad dodje u Englezku, ne opisuje spomenikâ, muzejâ i drugoga, što običnike zanima. Svaki drugi Rus da dodje u Englezku, prije svega bi išao proučavati — bar dva mjeseca — politički sistem onoga naroda. A naš putnik nije ni zavirio u parlament. Baš je pao u London na dan svečanoga sprovoda vojevode Wellingtona, koji je uzbudio svu Englezku. On je nestrpljivo čekao, da ostavi London i da se iz ove nenormalnosti vrati u obični život svoj. Svaki bi drugi baš u taj par želio, da bude u Londonu. No Gončarovu je mrzak svaki »nered«. I naš je putnik pošao za drugima u British Museum, gdje je vidio kolosalnu zbirku riedkih i znamenitih stvari znanosti i umjetnosti, no njega je sve nešto gonilo na ulicu, kako nam pripovieda u svom putopisu. »S neizkazanom slašću«, veli pisac, »razgledavao sam ljude, zalazio sam u kuće i u magazine, protucao se po predgradjima, gledao sam svakoga napose i sve skupa. Više nego sfinge i obeliske promatrao sam na razkršću dva Engleza, kako si stiskaju desnice, kako se povjerljivo razgovaraju o zdravlju; radoznalo sam gledao, kako se srazuju dvie kuharice s košarama o ramenu, kako hrle kočije poput rieke... U dućanu, u glumištu — svagdje sam pozorno gledao, kako ljudi postupaju i što rade, kako se raduju, jedu i piju.«
Taj neobični interes za sitnice običnoga života učinio je Gončarova genreistom prvoga reda.
