Mih. Katkov usudi se god. 1862. u svojem moskovskom listu probiti obći muk, te Hercena, Ogareva i Bakunjina okriviti za nemire petrogradske i nihilistična rovanja. Katkov uzme dokazivati, da se socijalistična utopija londonskih novinarâ ne može izvesti. Magična sila Hercenova »Kolokola« presahnu. Kad je za godinu dana planula poljska buna i kad su liberalni listovi opet mucanjem očitovali svoju simpatiju prema Poljacima, ponovno je Katkov izišao, da revoluciju na Visli proglasi posljedicom rada londonske i parizke emigracije.
Katkov je zahtievao, da se buntovnici pokore, prikazivao je, da su Poljaci protivnici ruske državne ideje, te je tražio, da se Poljska mora sasvim pripojiti k Rusiji, jer je to osnova za sve buduće ruske osnove. Tako je Katkov postao kolovodja narodne stranke, a umio je osvojiti i demokraciju. Rusifikacija, narodnost — to bijaše bojno geslo liberalizma njegova. Katkov postade diktator javnoga mnienja i kritizovaše sve čine vlade, koja je zastrašena pretenzijama plemstva, a još više atentatom Karakozova (god. 1866.) sve odrješiti je počela stupati putem reakcije...
Učenici Gogoljevi prihvatili su čedno ime »prirodne škole«, a skupljali su se oko Bjelinskoga. To bijahu: Hercen, Turgenjev, Gončarov, Dostojevski, Grigorović i neki drugi. K njima se pridružiše i neki mladji talenti, medju kojima se slavno iztiču satirik M. Saltykov-Ščedrin i grof L. Tolstoj.
Svi zajedno stvoriše sadašnju rusku realističnu školu, koja je ures ciele evropske književnosti. U djelima pojedinih pisaca vidi se razvoj ruske beletristike po njenim družtvenim elementima; iz ovih djela može se razabrati, koje su težnje i ideali u ruskom družtvu u razno doba živjeli i družtvom kretali; opaža se, da je ruska realistična škola, kao i literarni kriticizam, uviek punu jezgru svoje epohe i njenih ideja izcrpla i izrazila u radnjama najboljih pisaca.
Koji je obćeniti značaj inteligentnoga ruskog družtva od
