u zemlji. Moskva spašava sebe i državu. Samo još više klase čame pod igom Zapada, no Moskva opet počinje oslobadjati. Ruska se ideja počinje emancipovati, njen rad izlazi iz Moskve, te nije daleko preporod prave Rusije.
Aksakov sanja o tom, da bude Moskva opet priestolnicom carevom. On je najradikalniji medju slavjanofilima.
Poslije njegove smrti bio je vodja slavjanofilstva njegov brat Ivan (od god. 1823.—1886.).
Uza neke nedostatke slavjanofilstvo je steklo golemih zasluga za razvoj narodne sviesti. Njegov ideal bijaše — prosti narod. Bila je velika smionost iznieti takovu misao u doba, kad su vlastela i činovnici s priezirom gledali na kmetove, koji živu samo za to, da za njih rabotaju. Uza to su slavjanofili nametnuli historijskoj nauci novu zadaću, da odkrije nutarnje elemente narodnoga značaja, jer oni jedini mogu pravim svjetlom obasjati historijsku važnost puka, te prošlost i sadašnjost države. U tom je znamenita privreda slavjanofilstva. To se mnogo dotiče s novom historijsko-kritičnom naukom, koja ide za studijem pučkoga života, starinâ i prostonarodne poezije.
S dokinućem kmetstva 19. februara g. 1861. ušla je narodna ideja i ruska monarhija u novu fazu. Selo i obćina izišli su napried i osvojili sva ostala družtvena i politička područja i interese. Razkmećenje je pojačalo narodnu ideju, pa je novo obrazovanje ladanjskih prilika — osobito poslije poljske bune — postalo središtnom točkom sviju stranaka, glavnim sadržajem sviju političkih misli u Rusiji. Mnoga se je liberalna želja morala odgoditi.
No da se vratimo u četrdesete godine! Sredina ovih godina bijaše doba družtvenoga vrenja. Filantropske i socijalistične sanjarije Saint-Simonove, Fourierove, Proudhonove razgrijale su se u glavi ruskih idealista, pa kod tadašnje cenzure njihovo se nastojanje moglo odraziti samo u obliku tajnih saveza. Takav je tajni savez g. 1849. odkriven u Petrogradu,
