oko slobodoumnoga djaka Stankevića (od god. 1813.—1840.), koji je prijatelje upoznavao sa Schellingom i Hegelom. Schellingov se je sustav svojim skladnim i maštovitim značajem silno doimao mladeži, koja je težila za srećom u idealima. Tako im postade jedini cilj, da budu dostojni nosioci bezkrajne svjetske ideje i da dostignu najviši stupanj moralnoga savršenstva. Svaki doživljaj, svaka misao, svako čuvstvo prolazilo je kroz retortu metafizike, vas život preobrazio se u kult ideje. Ovi su idealisti ostali na okupu i onda, kad su dovršili nauke, a u to kolo idu: M. Bakunjin, Bjelinski, Botkin, M. Katkov, T. Granovski, — u početku takodjer K. Aksakov i Homjakov, koji su se doskora odciepili i sa braćom J. i P. Kirjejevskim osnovali slavjanofiski smjer.
Proti njima stajahu A. Hercen i njegovi prijatelji Ogarev, Satin i dr., koji su doduše počeli sa Schellingom i Hegelom, ali su se skoro dali na studij Hegelovske ljevice (Ruge-a i Feuerbacha) i francuzkih socijalistâ Saint-Simona, Fouriera i Cabeta.
Stankević i drugovi poštovahu Goethea, Hercen i pristaše — Schillera, Huga, Sandicu. Obje se stranke nisu podnosile do svršetka četrdesetih godina, pa su se uzajmice nazivali »metafizici« i »frondeuri«. No kasnije ih život, uz druge prilike, opet zbliži i ujedini, kako se to vidi iz života obojice prvakâ njihovih — Bjelinskoga i Hercena.
Visarion Grigorjević Bjelinski (od godine 1810.—1848.) bio je sin nekoga okružnog liečnika u Čembaru. Ne svršivši gimnazije podje, da se na svoju ruku pripravi za sveučilište. Godine 1830. upiše se u moskovsko sveučilište, ali već godine 1832. bude izpisan poradi »nesposobnosti«. Pravi je uzrok bio, što je Bjelinski napisao dramu, u kojoj su cenzura i rektor njušili »drzovite ideje«. Lišen svega pokuša daroviti mladić, da se protura pišući za »Teleskop« Nadeždinov. Uza to je bio u svezi sa Schellingovcima u sveučilištu, pa je tako razširio svoje filozofijsko, estetično i jezično znanje, obrazovao svoj ukus i tegobom života okušani duh svoj očeličio na idea-
