Stranica:Ruski pripovjedači (1894).djvu/105

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Ova stranica je ispravljena


neku dramu Kukoljnikovu, bi »Moskovski Telegraf« — zabranjen. Kasnije on priedje sasvim u protivnički tabor Bulgarinov i Grečev, pa je do smrti (g. 1846.) uredjivao »Sina otačbine«.

Uporedo s Polevojem počeo je na polju kritike raditi profesor ruske književnosti u Moskvi Stjepan P. Ševyrev (od godine 1806.—1864.), silan pedant. Budući nesposoban razlikovati, što je pravo, što li krivo, tesao je visoke filozofijsko-estetične teorije.

Medju mladje kritike u Moskvi pripadaše takodjer profesor umjetničke povjesti Nikolaj J. Nadeždin (od god. 1804. do g. 1856.). U tudjini upoznao se on s filozofijom Okenovom i Schellingovom. Godine 1831. pokrene list »Teleskop«. Nadeždin bijaše u načelu skeptik: on nije bio ni privrženik klasicizma ni romanticizma, pa je poricao oba pravca u Rusiji, jer je u obće sumnjao o narodnoruskoj kulturi i književnosti. On je držao, da se ruska književnost nalazi u stadiju posljedovanja, pa da je goli otisak zapadne knjige. I Bjelinski je pošao s ovoga izhodišta. Ipak je Nadeždin u kritikama postupao metodski i uviek po instinktu razlikovao dobro od zla. G. 1836. poradi »filozofijskoga lista«, koji je Čajadajev priobćio u njegovu organu, bi »Teleskop« zabranjen, a urednik prognan.

Tako se je odrazio utjecaj »narodnoga« sustava. U poeziji razvila se u to doba romantika. To se vidi u lirici i u pripoviesti, kojoj su glavni zastupnici A. Bestužev, N. Pavlov, knez V. F. Odojevski i N. Kukoljnik. Na sreću ruske poezije probudio se genij Puškinov u Lermontovu, koji se visoko podiže nad svoje suvremenike.

Mihajlo Jurjević Lermontov (od god. 1814.—1841.) skroz je romantičan skeptik i pesimist poput Byrona, značaj je njegova rada »opozicionalna romantika«. Sve njegovo nastojanje u knjizi opozicija je sistemu vlade i idealima tadašnjega družtva. On je zato kao i Byron podpuno subjektivan pjesnik. Ali je ipak u bližem dodiru sa životom i družtvom nego Puškin. Puškinovi su junaci nemoćni naprema struji, koja ih okružava, odriču se boja i padaju u apatiju. Naprotiv Lermontovljevi junaci svi brode proti obćoj struji, oni su nezadovoljni,