tekli žuboreći kao voda, i meni e činilo, da čujem u njima topot Šarčev i zveket junakova oružja. - J e li, Ilija. Ne ćeš otići. - Bogme ne ću, dok ne osvetim onu moju ribicu. Da nema toga, bio bih već otiV o, - reče p la u šali. Ja ga zamolih, da opro ti Paši, jer da je to b'o moj mačak i da ga još uvijek volim. - Eh! Onda valja da ga otkupiš. - A kako to? - Vele: Zub za zub!, a ja kažem: Riba za ribu! - Kakva riba, Ilija? - Pa bit će kod vas doma kakva suha riba. Kakav bakalarić. Donesi. Otkupi ga. Pa neka mačak žive. Al sam ja oklijevao. Drugo je s duhanom i sa šećerom. Duhan je otac posvuda zaboravljao, pa se čak i bacao u smeće. Šećer se li tako prosiplje. Male stvarce malo vrijede. A bakalar! To bi bila prava velika krađa ... Ilija mi nije davao mira. Pričao i pjevao sve manje, a počeo da zbilja vreba na Pašu. Pokaza. mi pače i neku zamku. - Svršit će uistinu jadno i sramotno, kao pravi lupež. Bit ću mu i sudija i krvnik. - Ne! Ne! Donijet ću. - Danas je srijeda. Neka bude u subotu uveče. Inače ...
-
5~-
