čašu
god
Onda pođe do rupice u zidu. Natoči iz nečesa vina i okine komad hljeba. Pa će opet meni: - Je l' si gladan il si žedan, sine? Ako s' gladan, eto đakonije, Ako s' žedan, eto vina ladna. - A, tako da, Ilija! rekoše oni drugi. Ja sam se sada smijao i nadao se, da će još što-
reći.
Alon ciknu,
skoči
opet na dasku i
poče
snažno
vući.
Kao da je Ilija pročitao u mojim očima, što bih ja htio. On odmah zapjeva. Izgovarao je jasno i polagano riječi. Glas mu je bio ugodan, i ako malo previsok, kao u žene. A ono, što je pjevao, bilo je za mene tako novo i tako lijepo. Neki junak sjedi s majkom za večerom. Iona mu govori, da se ostavi četovanja, jer da joj je dodijalo prati njegove krvave haljine. Nek ore zemlju i sije pšenicu. A on ide i ore carske drumove. I posvadi se s Turcima, koji Dnuda blago voze. Pobio ih ralom i volovima, pa nosi blago majci i veli joj: To sam tebi danas izorao. - Ta ti valja, nija! klicali mu »makinari«. A Vlah bi bio iznova zapjevao, da se ne ču psovanje, lupanje nogama i bacanje kamenja. - Ili grmi il se zemlja trese? klikne Ilija. Uđe čovjek, koji je sjedeći u izbici dograđenoj na dvoru tarkao 'kroz rupu u zidu vatru ispod kotla. - Ode naša riba! - Sto? Kako? -
52-
