mijenjali gnjile daske na vratima i na prozorima. Popeli se i na 'krov, da izmijene neke crijepove. - Sve to malo koristi, - gov-orili su. Valjalo bi pošteno zagrabiti. - Bit će i to, - odgovarao im otac. Nas je najviše veselilo, što počeše bijeliti vapnom grede i daske nad našim glavama. - To će vam sve otpasti. Ljuštit će se. - Pa neka. I tako ćemo kasnije graditi. Oni otvoriše nov prozor u predsoblju i udariše na nj željezne šipke, da ne bi tkogod s puta kroza nj u kuću. A kad otidoše, kuća se još nekoliko dana prala i uređivala.
Sad je bilo unutra sve bijelo. Pokućstvo čisto, na pravome mjestu. Neke slike na zidovima. Čak i malen sag u ljepšoj sobici. A sve naše; samo naše. Bili smo veseliji. Otac je si'G uza »spinetu «, metnuo pred oči jedan od onih čudnih araka i rekao majci: - Marjeta, hoćemo li onu iz ~Barbiera~? Mi smo ih, svi sretni, slušali. Bila je kasna jesen. Večeri duge. Majka nas nije ni obdan rado puštala nadvor od straha, da ne padnemo u more. S početka smo gorjeli samo visoki floTentinski' lukijernar, sav od žute mjedi ISa četiTi kljunića. Ali jednoga dana nađe se u kući i swjeća petrolejska. Gorjela se samo onda, kad bi Gtac sio uz veliki sto 11 predsoblju. Onda bi se veselije radilo sve do večera, pa i kasnije: do lijeganja. -
40-
