-
Pobjegnut
će
vam. Vra'tit
oo
se opet amo, u
selo. - Ne će! Ne će! - Tim bolje. Neka ga strpaju u kakvu vreću; da ne vidi, kud ga nose. - Ne! Ne! Mi smo već spremili košaricu. Novu. Sa pokrovcem. Baka se čak i smijala. Nikad nam se ne pričini tako dobra. Ona ustade i pođe svojim sitnim, st8lračkim korakom prema visokoj staroj škrinji sa tri ladice. Ušutjesmo. To je dakle ona škrinja, što je nismo bili nikad vidjeli, a za koju smo svi znali. Iz nje su djeca našeg strica nosila koješta, kad su izlazila iz bakine so be. Eto je. A otvorit će se sada i pred nama. I baka otvori zbilja srednju ladicu. Ugodan miris razveseli nam nozdrve. Miris po dunjama i po jabukama. - Amo vas! Bliže. Dijelila nam je suhe smokve, orahe i svakome po jednu jabuku. Ja sam se dizao na prste i gledao u zrcalo što je stajalo na onom starinskom ormaru. Vidio sam u njem staričinu glavu. I nikad mi se lice bake Lucije ne pričini tako lijepo i dobro. Kad se ona okrenu, već nas je nekako drukčije gledala. - No, djeco ... A mačka da mi lijepo čuvate. Izađosmo iz sobe. Posrtasmo bučeći nilZa stube. Potrčasmo po čitavoj 'kući. -
35-
