reda imade se u napredak učiti jezik starohèrvatski po sustavno predavanoj slovnici, i na temelju posebnoga, za to izabrana štiva.“
„Pod jezikom starohèrvatskim razumieva se onaj, što na ga nalazimo u nebrojenih svietskih pismenih spomenicih od 12-16. stoletja, kao u starih sèrbskih i hèrvatskih kronikah, životopisih, zakonicih i statutih, razvodih, poveljah, ugovorih i drugih listinah. Osebnosti toga jezika predavati će učitelj putem sravnjivanja i uzpoređjivanja sa pravom staroslavenštinom i današnjom štokavštinom. Za laglje i uspiešnije podućavanje gimnazijalne mladeži u starohèrvatskom jeziku imati će se čim prije sastaviti posebna slovnica i čitanka.“
Ovim je propisom jasno naznačen put, kojim treba da se podje u sastavljanju starohèrvatske gramatike, ako će da služi pomenutoj svèrsi. Sama bo narav jezika takava je, da moraš za temelj nauka staviti starobugarsku slověnštinu! barem tri četvèrtine gramatičkih pojavah i staro- i novohèrvatskoga jezika mogu se razložito iztumačiti jedino iz stare bugarštine, a to tako, da su ti prije svega poznati zakoni, na kojih se osniva glasovna narav ovijuh dvajuh jezikah.
Buduć se dakle pravom zahtěva u privremenom propisu (Obaviesti točka 3.), da je učenik šestoškolac točno proučio gramatičku i stilističku nauku današnjega jezika hèrvatskoga, to je po smislu istoga propisa sasvim u redu, da se u 7. razredu od trijuh učevnih urah, koje su na tjedan opreděljene hèrvatskomu jeziku, uzmu dvé za čitanje jugoslavenskih književnih starinah i za nauk gramatički. U pèrvom polugodištu valja da se čita pèrvi dio „Priměrah starohèrvatskoga jezika“ t. j. bugarska slovénština, a uz to da se uče glasovi (dakle ovaj pèrvi dio moje gramatike); u drugom polugodištu ili će
