Predgovor.
Nauk jezika narodnoga (u nas hèrvatskoga) ima na gimnaziji sasvim drugi i uzvišeniji cilj, nego li ostali jezici, staroklasični ter initially živući ali nenarodni. Ondě smatra se gramatika kao sredstvo, da dovede do cilja t. j. do razuměvanja latinskim, gèrčkim, němačkim francuzkim itd. jezikom pisanih knjigah: ovdě toga niti netreba (van poněšto u nižih razredih, dok mladež podpuno navikne pravilnosti pismenoj), nego se jezik sam za se ima smatrati predmetom nauka. (Org. Entwurf. str. 122-123).
Naobraženi mladić treba, da se svestrano upozna s prošlim i sadanjim životom svoga materinjega jezika onako, kao i s duševnom radnjom, t. j. s književnimi proizvodi, svoga naroda. Ako je dakle gramatika hèrvatskoga jezika uz pověst književnu još i u viših rezredih hèrvatskih gimnazijah predmet, koji se mladež uči, valjalo bi, da ga učitalj i učenici drugačije shvate, nego li običnu gramatiku.
To je najglavniji razlog, zašto ja ovaj pèrvi dio gramatike nahvalice napose izdajem: neka se prestane misliti, da su oblici imena i glagola, koje učenik već i onaka pozna, bitna stvar, a nauk o glasovih, što je temelj cěle gramatike, da niti netreba učiti. Privremeni propis Vis. dvorske kancelarije hèrvatske veli za nauk hèrvatskoga jezika ovako: "U pèrvom polugodištu VII. razreda
