12
Valja dati tu glavu božanstvu u zavjet i osvetiti je!
Kralj će Valdemar otploviti doskora preko mora, u zemlju fjordâ i vječnoga leda ... odgovori djevojka.
Izadjoše iz dvora, podjoše praznom uličicom ka hramu Rudjevitovu. Kralj otvori i udje s djevojkom. Mrak i tišina vladahu u zapuštenu svetištu. Vonjalo je
po vlagi i trulom drvu. Na odjek ljudskih koraka miševi se rastrčaše u još tamnije kutove ; klupko šišmiša, koja je vi
sjelo o gredi na stropu nalik na golem , crn grozd, uznemiri se pa se iznova stiša. U unutrašnjosti hrama, izmedju dvaju teških zastora stajao je gorostasan kip . Jedva se razabirao u mraku . Njegovo se truplo crnjelo, samo se gore ispod stropa
vidjalo u pramenu blijede svjetlosti, koja je s mukom pro dirala kroz pukotinu na drvenu zidu, sedam velikih glava ; o pojasu blještali su mu neki noževi, u desnici dug mač. Jarula pomogne kralju popeti se na klupu. Starac na taknu bratovu glavu na vrh božjega mača i reče :
- Čuvaj mi je, gospodaru sedmoglavi, dok je ne osve tim i ne pokopam. Ja sam odsada žrec tvoj. Nasitit ću noz drve tvoje mirisnim dimom žrtvenim ; razveselit ću oči tvoje šarenilom darova i pogledom na gomile vjernikâ ; usrećit cu uši tvoje pjesmama našim i plačem zasužnjenih tudji naca; napunit ću sedmora usta tvoja medom i vinom a dla nove tvoje biserima morskim .
Tetislav se baci na tle ; ostade nepomičan kao da oče kuje od božanstva riječ ili znak kakav.
Bože grada moga i predja mojih, daj mi vlast nad ostrvom i osvetu nad dušmanima . Ja ću osušiti močvaru i
pretvoriti je u vrt i voćnjak, da u njemu danuješ pod da finama i noćuješ na ružama.
Kralj je čekao, no bog je: i nadalje šutio, ovit mrakom i tišinom .
Sijedi vladar ustane, primi djevojku za lakat i poče od
micati natraške prema izlazu. Htio je da se okrene i izadje,
