Satir/2. dio/VIII.

Satir iliti divji čovik — Drugi dio: Slavonac otpiva u verše Satiru
autor: Matija Antun Relković

VIII. Nojevi sinovi rasplodiše se; valjade jim se diliti svaki svojom čeljadju u strane svita, koje jim je otac podilio. Oni ne biše ni s onim zadovoljni; počeše se seliti i većjeg prostora tražiti; nasrtaše na druge, zemlju otimaše i krv mlogu prolivaše

Posli smrti patrijarke Noja
svit se plodi, ne imade broja;
svi otčinim jezikom zboriše
i kaldejski onda govoriše.
A kad veće jedaput vidiše,
da ne mogu skupa stajat višje,
"Daj", rekoše, "da to učinimo,
prije neg se od 'vud razdilimo,
da seb' jedno načinimo ime
zarad glasa i velike štime,
nek narodi poslije nas traže,
slavu našu jedan drugom kaže.
Zato oni babilonsku kulu
staše zidat, zapalivši lulu;*
a biše jim odluka ovaka,
da ju zidu tija do oblaka,
da, ako bi potop bio opet,
da se u nju vas svit može popet.
Međuto jim Bog odluku smete
i jezik jim jedini pomete
na taj način da u šest jezika
govoriše i stade jih vika.
Jedan ište da mu kreča dadu,
drugi pako latinski ne znadu,
nego vodu do njega donesu
i iz čabra prid njega istresu.
Treći grčki ciglu zapovida,
Al ni fajde, kad mu nitko ne da,
jerbo grčki razumit ne more,
neg slavonski med sobom govore.
Jedni opet nimački ne znaju,
neg hebrejski razgovor imaju.
A kad oni tu smetnju vidiše,
onda se već ta i razdiliše:
svakog sina po seb' čeljad staše
i u svoju zemlju putovaše.
Puk od Sema ide u Asiju,
neka ondi sebi hranu siju,
i započe Salem grad zidati,
Jerusalem, to ti valja znati.
A Kamovi idu u Afriku,
jer nejmaju od nikog zapriku.
Jafetovi u Skandinaviju
da nasele i gnjizdo naviju.
Posli, kad se većma rasplodiše,
oni onda i dalje hodiše
i tražiše seb' mista po ćudi
ne pazeći što ond' ima ljudi,
nego istom najdu l' zemlju bolju,
oni otmu i za nju se kolju.
Kolikogod biše didovina,
onoliko bijaše kolina,
i kako se šukundidi zvaše,
tako narod koji putovaše;
jošter kakvi vojevoda biše,
tako i puk koji vojevaše.
Biše Goti, biše Oštrogoti,
biše Scite, biše Vižigoti,
i Sarmate, Svevi i Eruli,
i Avari, Gepidi, Vandali;
biše Slavi, Longobardi, Huni,
i Sikambri i Krobati, Buni,
i ostali nebrojeni višje,
kojim posli ime prinadiše.
Svi su ovi po svitu hodili
i svakuda zemlju uhodili,
pak su jedan drugoga varali
i zemlju mu cilo poharali
i krv mlogu svagdi prolivali,
dok ne najdu, gdi bi pribivali.
Zatim jednoč na pamet jim pade,
što jim Noje zapovid izdade,
da svit mora u tri stanja biti,
da svaki zna što ima činiti.
I zato se malo primiriše,
pak svaki puk seb' kralja nadiše,
koji će je u svačem ravnati
i pravicu svakom stanju dati.
Tada poče svako ovo stanje
izmišljavat različito znanje;
vojnik najde mudrost vojevanja,
a poslenik način od oranja;
i što višje čim se čovik bavi,
sve to višje vištine dobavi,
pak se ljudi med sobom nadmiću,
koji bolji i u kojem viću,
koji bolje kakvi zanat znade,
onaj višje štimanja imade.
Tko je junak, slidi vojevanje,
tko zna plužit, ide na oranje,
pak sve jedan od drugoga uči,
da zna dobro i zalud ne muči.
A kad malo bolje promotriše,
da još mlogo od potribe biše
i da valja imat zanatdžije,
jer ne more biti inačije.
Tad četvrto načiniše stanje:
po varoših nek posluje znanje,
koji svima nek odiću prave
i zanatu nek se o svom bave.
Tu postaše nikoji suknari,
i bojari, kožari, čizmari,
i kovači i ladni ključari,
i ćurčije, terzije, lončari,
remenari, sedlari, užari,
i staklari, čipkari, sudari,
drvodilci, krečari, ciglari,
kipodilci, gombari, iglari,
kulundžije, trgovci, likari,
papirdžije i još klobučari,
i kolari, češljari, sitari,
kamenari, škrinjari, čavlari,
i ostalih mlogo jošter višje
zanatdžija posli načiniše.