Satir/2. dio/IX.

Satir iliti divji čovik — Drugi dio: Slavonac otpiva u verše Satiru
autor: Matija Antun Relković

IX. Satir piva Slavoncu da je stanje ejdnoga težaka seljanina srićnije od stanja jednoga građanina ili varošanina

Izmed ovih različitih stanja
i njiovih svake vrste znanja
najsrićnije jest stanje težačko
i priprosto ono naselačko.
Evo kako Virgilius piše,
dokle jošter na 'vom svitu biše:
jedan, veli, pošteni naselac,
to jest težak ili poljodilac,
koji rođen u niskomu stanju
i othranjen u tvrdom držanju,
koji dosta za bogatstvo prima,
potribita za obrambu ima;
koji priprost, pravedan u dilu,
a svist ima i čistu i milu,
koga nit strah niti briga smeta,
niti kakva u imanju šteta;
koji slabim u kući imanjem,
jošter manjim i potribovanjem,
u poslovih njegovoga stanja
zadovoljnost najde kod oranja:
onaj samo u jednomu danu
i veselim srcem poslovanu
višje, veli, raskošja uživa
i u miru u njemu pribiva,
nego onaj za života svega,
kog je zvizda vrgla svrhu njega
i kog srića jeste odsudila,
da u gradu kakvi zanat dila,
i koji se othranio meko,
pak je mlahav u životu, rekoh.
Jerbo onog isto zdravlje budi
u prozorje, kad ustaju ljudi,
pak on ide s plugom na oranje,
kao da bi išo na igranje.
I njemu je lak posao svaki,
pod kojega polovicom taki
bi građanin stenjati morao
koji nije nikada orao.
On vrućinu i zimu jednako
trpi uvik i podnaša lako
obiknutjem jerbo je okalit
i od sunca pomalo opalit,
gdi građanin odmah bi rekao,
kad bi nesvist i slabost stekao,
da će onda taki izdahnuti,
niti bi se mogao ganuti.
Njegovo je jilo sve ukratko
priprost jedžek, al ga jide slatko.
Nit on traži kakvoga začinja,
neg što kuhač, glad, njegov načinja;
on ne pije antispasmotikom
neg znoj tira kopajuć motikom,
pak se njemu tako jisti rači,
rekao bi da su sve kolači.
Žeđu gasi u zdencu dubokom
jali bistrim kojimgod potokom,
pak ustane kada svrši jilo,
prikrstiv se, opet primi dilo.
A građanin nad zdilom uzdiše,
zamisliv se, po tanjuru piše,
zalogaje po zdili primeće,
on bi jio, ali mu se neće.
Jedan misli: "Nisam pazario,
pak kako bi za jilo mario?
Ne pokupi(h) nikad veresije,
a u zemlju ništa se ne sije".
Drugog želja veći biti muči,
treći račun i za jilom uči,
jer strah lomi smetnut biti s časti,
pak će onda siroma(h) propasti.
Toga svega težak ne tribuje,
što on radi, to svakom tribuje.
Njegova je kruh i hrana roba,
koju mora imati utroba,
i zato ju uvik prodat more,
jer jist valja, drugač bit ne more.
Kad uvečer veće rosa pade,
i kada on svoje vrime znade,
kada sunce za goru pobigne,
i kad se dim nad selo podigne,
onda i on s posla ide kući
pak još piva sam putem idući.
Dočeka ga tude gazdarica,
a penju se uza njega dica.
On već dili kom mladu ptičicu,
komu voćku, kom cvita kiticu,
a oni ga lipo zapituju
i novine od kuće kazuju:
"Jesi li se umorio, dado?
Sva je marva i potpuno stado."
Zatim odmah za večeru sidu
pak što Bog da, ono slatko jidu
i što njemu gazdarica spravlja;
nije skupo, al on ne zabavlja.
Najide se zapaprene repe
pak već legne pod rutavo ćepe
i prez brige do zore počiva,
dokle njegov oroz ne zapiva,
i dokle ga on sam ne probudi:
"Ustan', gazda! Otidoše ljudi".
O! da srićnog i prezgrišna stanja!
O! blaženog, mirna uživanja!
Da ti znadeš, moj dobri težače,
tvoju sriću, pošteni zemljače,
drugačije bi falio Boga,
koji ti je udilio mloga.
Ti si jedan spa(h)ija maleni
i baš onaj težak pofaljeni,
od kojega i muke i truda
uživaju druga stanja svuda,
i od koga i cesar i papa
i svi drugi, štogod svit zaklapa,
pomažu se i hranu imaju,
i zato te dostojno štimaju.
Tebi zemlja za tvoj trud i muku
uvik daje i pruža ti ruku,
i plaća ti trostruko nadnicu
i dobitak vraća i glavnicu.
Nemoj na nju oružja potezat,
neg zubaču za plugom natezat,
dat će ona prez svakog inada
i još višje, što se ti ne nada.
Kada dakle već zora zabili,
on ustavši za poslom se dili
pak posluje, dok se ne umori,
il dok njega sunce ne obori
pod (h)rast koji u debelom ladu,
jer težaci pomoći se znadu.
Ondi legne na zelenoj travi
pak počiva! to je pokoj pravi.
Vitrić puše pak ga rashlađuje,
listje trepti pak ga zabavljuje,
voda šušti pak ga naslađuje,
slavulj piva pak ga uspavljuje.
Dokle sunce jedno malo projde
i žestina velika mimojde,
onda opet na noge ustane
lagan, frižak, pak raditi stane.
Njem godina uvik štogod nosi:
sada voće, sada sino kosi,
sad piliće, sad u vrtlu zelje,
sad jagnjiće, nek ima veselje.
A kad bude i nastane lito,
on ugleda klasovito žito,
sad u snopje lipo povezano,
sad u krstje redom ponizano.
Tada istom tovari na kola
upregavši po četiri vola
pak ga vozi na armane kući
njega vršit il batinom tući.
Volovi mu od ponostva hriplju,
a kola mu pod trhaom škriplju,
on se isto u tom naslađuje,
jerbo hranu kući dobavljuje.
Jesen njemu napuni pivnicu
novim vinom, voćem komoricu;
u vrtlu mu svake vrste zelja,
kud će bolje od toga veselja!
A kad bude jedno malo posli
i veliki urade se posli:
dica su mu nemirna u kući,
sve pitaju kad će bravce tući;
pak se onom sve raduju danu
kao otac, kad žetve nastanu.
Narav njemu pravi komediju,
i u litu katkad tragediju.
Za koju on ni krajcare ne da,
nego stane pak badavad gleda,
i koje su barem istinite,
od naravi same načinite,
koje čovik ne zna izvađati,
baš ako će stoput pogađati.
Jednom ričju: njem' ne fali ništa;
što svit ovaj esapi za višta,
i što drugi raskošja imade,
to i težak na svoj način znade.
O seljane dakle i oraču!
Zašto tražiš kruha nad pogaču?
Zašto želiš prominiti stanje,
biti većji, a imati manje?
Budi s tvojim zadovoljan stanjem,
spori hranom i malim imanjem.
Ne rasipaj kroz često gostenje,
med ljudima je ovo govorenje:
kad tko često prijatelje časti,
on će i sam u potribu pasti.
Čovik ne zna, došaste godine
biti žita ili hrane ine.
Nastoj dakle da sastaviš hranu,
da u kući ne imaš mahanu,
nek zateče i staroga žita,
nisu uvik sva jednaka lita.
Al ne valja opet škrtu biti
i svakom se živu omraziti,
pak nikoga kruhom ne nuditi
i na konak u dom ne primiti.
Ne otiraj ubogoga s vrata,
za obilnost koja ti je data.
Poštuj Boga za tvog stvoritelja
i boj ga se, dila platitelja,
pak cesara za upravitelja
i zakona Božjeg branitelja;
i njegova poznaj namistnika,
redovnika i svakog misnika,
koji tebe na put nastavljaju,
Božju službu i zakon kazuju
i cesarske kažu zapovidi
što se kada njem za bolje vidi.
Čuvaj jezik od psovanja vire,
nemoj piti odveć priko mire;
ne psuj dušu, skupo otkupljenu,
na priliku Božju satvorenu.
Nemoj tuđa ništa prigrabiti,
jer ćeš po tom svoj dom oslabiti,
jer grabljenje od takve je zloće,
čak i dite za to trpit hoće,
nego s tvojim zadovoljan budi.
Tvoji će se naplatiti trudi
ako radiš što se većma može
pak govoriš: "Blagosovi, Bože!"
Ne mrazi se s tvojima bližnjima,
ne osvećuj, neg oprosti njima:
osvetu je Bog seb' zadržao,
njem prikaži, neće ti bit žao.
Ako tako ti uzživiš, pobro,
Na 'vom svitu biti će ti dobro
a kad jednoč prestaneš živiti,
za tobom će ljudi govoriti:
"Bog mu prosti! dobar čovik biše
nikada se ni s kim ne mraziše,
svakom dobar, a nikomu zao,
Bog mu duši vičnji pokoj dao!

Svrha.