Satir/2. dio/VI.

Satir iliti divji čovik — Drugi dio: Slavonac otpiva u verše Satiru
autor: Matija Antun Relković

VI. Satir ponukuje Slavonca da gdi u kući ne ima pravog gospodara, da ondi kuća izabere jednoga koji će sa svim virno upravljati; drugačije, gdi toga ne ima, ona se kuća ne može nego rasutju nadati

Ako ćeš ti bit gospodar pravi,
uzmi nauk od malenih mravi:
jedan vlada s toliko hiljada,
pak svi rade prez svakog inada,
i to nitko ne smije napose,
neg svi skupa k jednom mistu nose,
jerbo jedan svim time upravlja,
hranu bere i što kući valja.
Pak pogledaj u košnici pčele
i upitaj što ti one vele.
Ti ćeš čuti od onoga roja,
ako će bit pun pčela prez broja,
ako nejma svog vlastitog kralja,
da pčelama uredno upravlja,
onaj pčelac otide po šteti,
jer sam ne zna ništa započeti.
Tako će bit i u tvojoj kući:
ako stane svatko sebi vući,
a ne ima jednog gospodara,
ne teče se, nego se obara.
Koji pako ima pčelac kralja,
kako lipo med i vosak spravlja!
Kada dojdu trhašne iz hrane,
tad matica veće prid nje stane
pak kazuje, gdi će stovariti
i celice medom napuniti.
Druge opet sat od voska prave,
a nike se vodu noseć bave;
nikog nejma, tko zaludu stoji,
jer se svaki gospodara boji.
Sam kralj hoda i svačem prigleda,
a nikomu zalud stajat ne da;
on celicam ćoškove izmiri,
on sam vlada i sam inđeniri.
Kod njih nejma nikad baškaluka
nit se znade što je čija muka,
jerbo oni u općinu rade,
al kralj opet svim jednako dade.
Od oviju ti se uči vladat
pak se možeš kućnom dobru nadat.
Nek sva kuća izbere glavara,
koji druge k poslu nagovara,
al neka ga i sva kuća sluša
ili barem pol godine kuša;
ako dobro kućom ne upravlja,
onda njega prominiti valja.
On nek drži cile kuće novce,
kad prodate konje ili ovce,
al prez znanja svoje bratje druge
nek ne troši niti plaća duge;
nek ne daje prez njiova znanja
niti novac nit kakva imanja,
neg što čini, š njinim vićem bude,
to je virnost koja miri ljude.
Ovako će njemu virovati,
što tko steče, njem u komun dati
i mora ga kuća poštovati,
ako neće sasvim štetovati.
Jednoč uda trbuh pozlobiše,
kako Esop u fabulah piše,
pak se oni svi dogovoriše
i med sobom ovako zboriše:
"Zašto bi mi trbuha gojili
i nas iste porad njeg znojili?
kad on ništa ni trudi ni radi,
neg lin spava il se gdigod ladi?
Uvik hoće da sit i pun bude,
a nikakve ne imade trude.
Mi se drugi povazdan mučimo,
dok od koga štogod naučimo,
čim bi njega mogli nahraniti
i od glada kruhom obraniti,
a on ništa prifatit se neće,
neg se lini i po kući šeće".
Oči vele: "Mi nećemo gledat,
baš ako će nami ništa ne dat";
Uši kažu: "Mi ćutit nećemo
nit se više u tu stvar mećemo";
Usta vele od njiove strane,
da trbuhu neće žvakat hrane;
ruke kažu da prifaćat neće
niti štagod uzimati veće;
noge prite da ga neće nosit,
nek se višje ne može ponosit.
Jednom ričjom: svakolika uda
ostaviše svog trbuha huda
među sobom zboreć: "Da vidimo,
što će trbuh kad ga ostavimo!"
Leža dakle trbuh prez pomoći
kao mrtav tri dana i noći.
A kad u njem veće hrane nesta
i svim udom kripost davat prista,
onda uda vrlo oslabiše,
ne mogu se podizati višje
govoreći: "Što mi učinismo,
jer trbuha ludo ostavismo?
Makar bi on povazdan spavao,
on bi opet nam kripost davao,
a sada nam već davati neće,
jerbo u njem nejma hrane veće".
Tada oči hotile bi gledat,
al jim slabost ne da ni progledat;
jadne uši bi rade ćutile,
al ne dadu oslabljene žile;
usta vele da hoće žvakati,
ali ruke ne mogu davati;
i noge bi pomalo hodile
i trbuha kao pri nosile,
ali slabost ne da ni ganuti,
jer su žile počele sanuti.
I ovako svakolika uda
poginuše na jedan mah luda,
jer općinsku slogu prikršiše
pak se pomoć ne mogoše višje.
To je mudrac lipo ispisao,*
i ovo je njegova misao:
po ovomu on hoće da kaže,
jedan drugog da čovik pomaže.
Jer, on veli, da jedno kraljestvo
ili kako drugo prijateljstvo,
il grad koji ili varoš budi,
ili selo ili kuća ljudi
mora složno uvike raditi,
nit se linit niti inaditi.
Jer tkogodir općinu izdade,
onaj svaki neka dobro znade,
da se i sam u tomu izdaje
pak se posli, ali zalud, kaje.