Razgovor ugodni/Pisma principa Euđenija

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Pisma od Beča. Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma principa Euđenija, kako razbi cara Mustapu...
autor: Andrija Kačić Miošić
Pisma prva od vitezova ungarski i hrvatski...


Pisma principa Euđenija, kako razbi cara Mustapu na Tisi rata bečkoga.

  Da je tebi poslušat, cesare,
što govori Otmanović care:
„Nejma lipa lova brez sokola
ni brez cara žestokoga boja!

  Ode vojska g Beču bijelomu
tri stotine iljada delija
i prid njome Mustapa vezire,
da osvoji Beč u Đermaniji.

  Beč bijeli Turci ne uzeše,
Đermaniju malo i vidiše,
već pod Bečem izgiboše teško,
izgubiše poštenje viteško.

  Ode vojska g bilomu Budimu,
da obrani njega od Lorene,
koga teško obsidnuo biše
i na juriš često udaraše.

  Al Budima obranit ne može,
već izgibe silna vojska moja
od Lorene, duka nevirnoga,
krvolije naroda turskoga.

  Iđe vojska do grada Osika,
da ga brani od sile nimaške,
al ga ona obranit ne može,
već izgibe ukraj Drave vode.

  Di se godir vojske udariše,
moji Turci vazda izgiboše.
Ne ostade grada, ni varoša
u svoj ravnoj zemlji Ungariji,

  što ne uze duka od Lorene
i nevirni princip od Badena!
Već ne mogu toga podnositi,
ja ću poći š njima bojak biti.“

  To govori, na noge se skače,
pak podiže silnu vojsku svoju
ter otiđe priko Romanije
do lijepe zemlje Ungarije.

  Razbi vojsku bana Veterana,
cesarova mlada đenerala,
i uze mu Lipu na krajini,
a upali Titul, varoš bili.

  Još je care tiho besidio:
„Da iđemo k Petru Varadinu,
na silu ću osvojiti njega
i svu ravnu zemlju Slavoniju.“

  Veli njemu Tećelija bane:
„Poslušaj me, mili gospodare!
Ne odimo k Petru Varadinu,
mučno ćemo osvojiti njega.

  U njemu je zmaje od dvi glave,
mlado momče princip Uđenio:
straho me je, isiće ti vojsku,
jer je princip roda junaškoga.

  Već odimo Erdelj osvojiti
i po njemu bijele gradove!“
Mustapa je njega poslušao,
na Erdelj je vojsku podignuo.

  Kad je doša na Tisu vodicu,
čini care na vodi ćupriju
od svojizih šajka ormanica,
dok je svoju pribrodio vojsku.

  Kada li se vojska pribrodila,
kod Tise se umeterizila.
To je čuo princip Uđenio
ter otiđe cara pozdraviti.

  Diže vojsku puno ognjevitu,
četrdeset iljada junaka,
i poveze silene topove
pad otiđe uz to polje ravno.

  Kad je doša blizu turske vojske,
svoje lipo razredi vojnike:
z desnim krilom udario biše
na ćupriju, da ne uđu Turci,

  a s livim je krilom udario
na meteriz cara silenoga.
Dvi se jake udariše vojske
ukraj Tise nasrid polja ravna.

  Tu se živa vatra prosipaše,
do neba se dimovi digoše:
Turci zovu sveca Muhameda,
a krstjani ime Isusovo.

  Nimci ginu, ali naprid iđu;
Turci viču, al natrag uzmiču.
Turčin veli: „Jao moja majko!“
Nimac veli: „Stan', počekaj, Turko!“

  Meterize prve osvojiše
pak na druge snažno udariše.
Ovde, pobre, žestok oganj biše
i mnoga se krvca prolivaše.

  Osvojiše i meteriz drugi
pak na treći snažno udariše:
potiraše Turke janjičare
do čadora cara čestitoga.

  Evo, brate, ognja žestokoga
nimačkoga i janjičarskoga!
Janjičari svoga cara brane
jer nimačke odsicaju glave.

  Mnogo vrime š njima bojak biše,
ali i njih Nimci pridobiše:
potiraše Turke janjičare
i sejmene niz to polje ravno.

  Evo, brate, plača od Turaka!
Na Tisu ji riku natiraše:
što od sablje tada uticaše,
ono Tisa voda proždiraše.

  Dvajest i šest iljada Turaka
osta mrtvi na polju junaka
izvan onih, što se potopiše
i u Tisi rici ostadoše.

  Tu pogibe veliki vezire,
sedamnajest paša i vezira
i velikih aga janjičarski,
alaj-bega ni broja se ne zna.

  Al uteče na konju Mustapa
ter pobiže niz to polje ravno,
jedva duhat u Temišvar dođe
samo svoji pet virnih delija.

  Ostaše mu veliki topovi,
osamdeset i tri strahovita,
čadorovi i alaj-barjaci,
srebro, zlato i brez broja novci.

  Ostade mu i pečat od zlata,
na veziru viseć oko vrata.
Teško babam, kud sejmeni prođu,
a sejmenom, kad na Tisu dođu!

  Evo poče srića i junaštvo,
Uđenija slavno veličanstvo:
razbi cara, uzvisi cesara, -
mili Bože, plemenita dara!

  Ide s vojskom u Bosnu ponosnu,
robi, pali sela i varoše:
sva se Bosna poplašila biše,
prida nj niko izać ne smidoše.

  Nit je čuti puške ni lumbarde,
nit je vidit konja ni konjika,
još ni pišca careva vojnika,
sve pobiže u goru zelenu.

  Koliko je pusto Sarajevo,
šer bijeli, gnizdo trgovačko,
svega ga je princip osvojio,
sa četiri strane užegao.

  Vojska mu se u skerlet obuče,
sve bogatstvo iž njega izvuče
pak se vrati k ravnoj Slavoniji
pivajući, konje igrajući.

  Tad krstjani mnogi uskočiše,
silenoga cara odbigoše:
u Brodu se namistiše jedni,
u Sibinju i selu Kobašu;

  u Požegu drugi otiđoše
ter požežki varoš naseliše,
bojak biše, glave odsicaše
pod kriocem bečkoga cesara.

  Često oni u četu iđahu,
plino gone, tursko robje vode.
I sada su na glasu junaci
ter se zovu delije Posavci.