Razgovor ugodni/Pisma od Beča
| ← Pisma druga od grada Šibenika... | Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma od Beča. autor: Andrija Kačić Miošić |
Pisma principa Euđenija... → |
Pisma od Beča.
Rano rani Tećelija bane,
bile knjige piše na sve strane.
Jednu šalje Erdeljiću banu
i gospodi od zemlje hrvatske:
“Erdeljiću, od Hrvata bane,
evo ima puno godin' dana,
odkada smo kralja izgubili
od našega slavnoga naroda,
a dvorimo kralja tuđinina,
po imenu cara Leopolda.
Kamo naša uživanja stara?
Di je slava ungarske gospode?
Već je vrime, da se probudimo
i našega kralja okrunimo,
koji će nas milovati lipo
kano majka sinove jedine.
Evo nauk Tećelije bana:
odbignite bečkoga cesara
ter za kralja okrunite mene
u Požunu, gradu bijelomu.
Ja imadem dosta lipa blaga:
sakupiću moje Ugričiće,
osvojiću bijele gradove,
sve do Beča i okolo njega.
Daću vami polja i livade,
lipa sela, bogate varoše
i bijele kule i gradove,
štono vam je didovina stara.
Ako li me poslušat ne ćete,
podignuću ungarske katane,
porobiću hrvatske države
do Ljubljane, grada bijeloga.
Nuder ludo ne gubite glave,
već se mojoj kruni podložite,
kakono se skoro podložiše
vitezovi ungarski knezovi.“
Drugu biše knjigu napisao
ter je šalje caru čestitomu:
„Sultan care, svita gospodare,
evo tebi dobre glase kažem.
Za kralja su mene učinili
Ugričići, moji vitezovi,
al se bojim dušmanina tvoga
Leopolda, cara nimaškoga.
Već te molim, moj čestiti care,
da sakupiš silnu vojsku tvoju,
ja ću moje mlade Ugričiće,
Erdelj ravni i svu Ungariju.
Otićemo g Beču bijelomu,
lasno ćemo osvojiti njega,
Đermaniju i svu Italiju
baš do Rima, grada bijeloga.
Sad je vrime, moj čestiti care,
da osvetiš tvoje janjičare
i pogubiš dušmanina tvoga
Leopolda, cara nimaškoga,
koji ti je puno dodijao,
janjičare tvoje isikao.
Dospivajuć klanjam ti se lipo
ter ti ljubim skuta i kolina.“
Odpisuje Erdeljiću bane
i gospoda od hrvatske strane:
„Ne budali, momče silovito,
mlado, zdravo, puno ponosito!
Drugomu se kralju ne klanjamo
neg cesaru, starcu Leopoldu,
kojino je mila majka naša,
kako znade i dobrota vaša.
Prija ćemo glave pogubiti
nego tebe za kralja poznati,
koji nejmaš vire ni zakona,
već Kalvina štuješ kano Boga.“
Odpisuje Memed, care silni:
„Slugo virna, Tećelija bane!
Ne će proći dva miseca dana,
doće tebi pomoć sa svih strana.“
Što je reka, poreka se nije:
silenu je vojsku sakupio,
od Bagdata do Carevi vrata
sve pokupi po izbor junaka:
Palestinu i Ažiju ravnu,
Romaniju i svu Bulgariju,
Arbaniju i Macedoniju,
slavnu Bosnu i Ercegovinu,
Karavlašku i Karabogdansku,
Tatariju do Bendera grada,
Slavoniju, Liku i Krbavu,
Kotar ravni i sinjsku državu.
Kada li se vojska podignula
priko lipe zemlje Ungarije,
pribrojit je niko ne mogaše,
dočekat je niko ne smiđaše.
Ode vojska g Beču bijelomu
pivajući, konje igrajući.
Prid njome su paše i veziri,
ljuti zmaji cara čestitoga:
silni vitez veliki vezire,
po imenu Karali Mustapa;
vezir-paša od grada Budima,
po imenu deli Ibraime:
Ogli Oda, paša od Sofije,
Amet-aga, veliki ćehaja;
Karamemed, paša od Alepa,
Ćorbeg, paša od Misira grada,
Ćidir, paša od Bosne ponosne,
Mustap, paša od Ercegovine,
i teftedar cara čestitoga,
po imenu efendi Asane;
Osman-paša, vezir od spahija,
topčipaša od svitla oružja,
Ali-paša od Karamanije,
Omer-paša od Karaizara;
Mustaj-beže, aga janjičarski,
Amet, paša grada Temišvara,
Ćor-beg vezir, paša od Damaska,
Ali-paša od Bursije grada;
Ogil-Amet, paša od Agrije,
Osman-Ogli, paša od Ćutaja,
Asan, paša od grčke države,
Emir-paša od Edena grada;
Islan vezir, paša nikopoljski,
od Marasa silni Amet-paša,
Ali-paša od grada Ancira,
od Bolika paša Useine.
Ostale ti pivati ne mogu,
jer bi pisma odveć duga bila.
Al poslušaj, moj mili brajene,
da ti kažem tuge i čemere!
Turska vojska kuda prolazaše,
on'da kuga morija moraše:
staro siku, malu dicu kolju,
a divojke vode u sužanjstvo.
Dok su došli do Beča biloga,
sto iljada roblja zarobiše,
malo manje glava odsikoše:
tako, pobre, mudri ljudi pišu.
Maleno je vrime postajalo,
Leopoldu bila knjiga dođe
od Lorene duke velikoga;
u knjizi je njemu besidio:
“Svitla kruno, veliki cesare!
Eto na te sva sila careva,
prid njome je veliki vezire,
po imenu Karali Mustapa.
Biži, starče, kuda godir znadeš,
nemoj ludo izgubiti glave.“
Kad je cesar knjigu progledao,
od žalosti biše proplakao.
Pak dozivlje kneza Staremberga,
ovako je njemu govorio:
„Staremberže, od starine kneže,
ti si meni vazda viran bio.
Pridajem ti krunu i cesarstvo,
Beč bijeli i moje pristolje;
uzmi vojske, koliko ti drago,
brani grada kano svoju glavu.
A ja iđem od grada do grada
iskat pomoć od stara i mlada.
Ne plaši se, moj sivi sokole
brzo će ti dobra pomoć doći.“
Kad li se je noćca ufatila
biži cesar iz bijela grada,
sobom vodi dicu i ljubovcu,
sluge svoje i dvorane mlade.
U Beču se izdajica nađe
ter dokaza Tećeliji banu:
„Zlo ga lega i zoricu zaspa,
uteče ti cesar Leopoldo!“
Kad je bane razumio glase,
skočio se na konja viteza,
za cesarom u potiru trče,
al ga bane dostignut ne može,
jer uteče goricom zelenom,
zdravo dođe Lincu bijelomu.
Na putu mu loša srića biše,
pustaije iz gore udriše.
Oteše mu srebrne tanjure,
zlatne kupe, s kojim pije vino;
ni to njima dosta ne bijaše,
već crkovnu odoru oteše.
Malo toga vrime postajalo,
glas dopadu starcu Leopoldu:
„Biž', cesare, eto Ugri na te,
nit ćeš ostat ni odniti glave!“
Kad je cesar glase razumio,
prija zore biše uranio
ter pobiže priko Đermanije
podaleko u grad Pasaviju.
Ali evo jada i gorega:
sve do Beča Turci osvojiše,
opališe Tatari varoše,
oboriše kule i gradove.
Dimovi se do neba digoše
od Budima do Beča biloga,
a kad bi se noćca ufatila,
svakoga bi tuga obujala
gledajući ognjene plamene,
di se dižu gori u visine
od onoga ognja paklenoga
oko Beča, grada bijeloga.
Te žalosti Bečani gledahu,
gorko cvile, suze prolivahu,
al ji tiši Staremberg viteže,
silni junak, od starine kneže:
“Ne bojte se, Bečani građani,
ne će Turci nauditi nami;
metnimo se u Božije ruke,
lasno ćemo pridobiti Turke.
Za Isusa mi bojak bijemo
i za njega krvcu prolijemo,
za našega dobroga cesara,
za rodbinu i za otadžbinu.“
Ištom vitez tako besideći
i družinu svoju slobodeći,
vidiše se pišci i konjici,
a barjaci kano i oblaci
oko Beča, grada bijeloga.
Koliko je polje naokolo,
po njemu se drugo ne viđaše
nego pišci, konji i konjici,
čadorovi i alaj-barjaci.
Srpnja danak trinajesti biše,
kada pod Beč Turci dojezdiše.
Čador penje veliki vezire
pram bijelu dvoru cesarovu.
Kafu pije, bilu knjigu piše
ter je šalje mladu đeneralu
Starembergu, od Beča glavaru;
turski piše ter mu jako priti:
“Đaurine, bečki kapetane,
nevirniče, Boga odmetniče,
kuda ćeš sada, na koju li stranu?
Božja srdžba evo pade na te
i na tvoga kralja nevirnoga
Leopolda, cara nimačkoga,
koji biži od grada do grada,
da uteče sržbu Memedovu.
Al ovo mu tvrdu viru dajem:
nek se krije kud je njemu drago
po planinam i gustim dubravam,
nit će uteć ni odniti glave.
Tebe, bane, i tvoje građane
ponukujem kano i sinove,
da bacite te orle krstaše
od dvi glave, zlo uzdanje vaše,
a metnete careve barjake
na bedene Beča bijeloga.
Čekaću vas po bijela danka,
jer je vezir vaša mila majka.“
Knjigu štije bečki đenerale,
knjigu štije, a na nju se smije.
Odgovori Mustapi veziru
s crnim prahom i teškim olovom.
Kad to vidi Mustapa vezire,
poče kopat tvrde meterize
i namišćat goleme topove
oko Beča, grada bijeloga.
Sa svih strana živi oganj daje
ter ga bije, nigda ne pristaje:
ore kule, dvore cesarove,
probijaju od grada zidove.
Beč bijeli lipo odgovara,
ne boji se silenoga cara,
živi oganj iz njega sipaše,
na alaje Turke razgonjaše.
Ali Turci nigda ne pristaju,
već pod gradom lagum podkopaju:
tri velika, puno strahovita
užegoše na dvadeset i tri.
Potrese se polje naokolo,
Dunaj voda, drvlje i kamenje,
Beč bijeli, visoke planine,
dim se diže gori u visine.
Janjičari juriš učiniše,
z golim sabljam na grad udariše,
u gradu ji vojska dočekala,
na Turke je oganj oborila:
granatiri s ognjenim granatam,
a puškari s prahom i olovom,
vitezovi sabljam i kadaram
a građani z drvljem i kamenjom.
Izgiboše Turci janjičari,
al bijela ne uzeše grada,
već sramotni natrag pobigoše,
izbijeni, ljuto izranjeni.
Ne prođoše dva bijela danka,
tri laguma Turci užegoše:
stade vika u gradu junaka,
silni Turci na grad udariše.
Od zorice ter do mrkle noćce
ne pristaše na juriš trčati;
al udari Seren đenerale
ter potira Turke janjičare.
Potira ji niz to polje ravno
ter ji siče, nigda ne pristaje:
mnoge turske odsiječe glave,
opošteni cesarovce mlade.
Svega jula ne pristaše Turci
jade dajuć Beču bijelomu,
lagumdžije lagume žegući,
janjičari juriše čineći.
Ali ovo velike nevolje!
Na četiri agusta miseca
velik Turci lagum užegoše
ter široka vrata učiniše.
Udariše tada janjičari,
silne baše i sejmeni Turci,
sa svi strana pišci i konjici
kano mrki iz gorice vuci.
Ali njima loša srića biše,
jer ji s ognjem Nimci iztiraše:
osta mrtvi carevi delija
oko grada ni broja se ne zna.
Ovo opet ognja i gorega!
U po noći udariše Turci,
peti danak agusta miseca,
to će reći naški kolovoza.
Sinu svitlost po Beču bilomu,
i po Beču i okolo njega,
u po noći kano i u podne
od onoga ognja paklenoga.
Šarampove osvojiše Turci,
na nje meću zelene barjake:
ali Turci teško izgiboše,
a veće ji rane dopadoše.
Siče Turke Lezle đenerale,
po imenu kneže Aleksandro;
istira ji iz bijela grada
ter ji tira niz to polje ravno.
Kada li se natrag povratiše,
svaki nosi glavu od junaka,
al pogibe Lezle đenerale.
Ej viteže, pokojna ti duša!
Još ti, pobre, lipše čudo kažem:
skočio se Daun đenerale,
u po noći udari na Turke
ter vitežke okrvavi ruke.
To na sedam kolovoza biše,
kad se niko boju ne nadaše.
Zdravo se je natrag povratio,
janjičare mnoge pogubio.
Ali ko će sili odoliti,
ko l' gradove bile obraniti?
Turska vojska pod zemljicom staše
ter se na grad bili naslonjaše.
Sastaše se i Turci i Nimci,
da bi mogli skupa večerati,
jedan drugom vince dodavati.
Sad promisli tuge i žalosti!
Ječi zemlja pod bijelim gradom,
lagumdžije lagum podkopaju
ter građanom teške jade daju,
čekajući te smrti nenadnje.
Govorio Staremberže kneže:
„Ko pridade bilu knjigu moju
svitlu banu, duki od Lorene,
daću njemu sto žuti dukata.“
Svi junaci mukom zamuknuše,
ali ne kti Mikalović Jure,
mlado momče srca junaškoga,
već je njemu junak besidio:
“Piši knjigu, mili gospodare,
ja ću poći duci od Lorene
posrid vojske cara silenoga,
govoriću turski i arapski.“
Kad je njega razumio kneže,
piše knjigu, suzam je poliva,
ter je šalje banu od Lorene.
Ovako se s njime razgovara:
“Đenerale i privedri bane,
oli ne znaš ol ne haješ za nas:
od Turaka živit ne možemo
ni braniti Beča cesarova.
Evo ima pedeset danaka,
da ga biju Turci brez pristanka:
s jedne strane bumbe i lumbarde
ore kule i polače bile;
z druge strane lagum podkopaju;
s treće strane juriš ne pristaje.
Izgiboše moji đenerali,
kapetani, mladi obrstari.
Da ti znadeš, moj privedri bane,
kakvi jesu konji u Turaka!
Da ji ljutim uzdam ne uztežu,
skočili bi gradu na bedene.
Turci nami ljute jade daju,
brez pristanka beden podkopaju.
Odi s vojskom što god prija moreš,
jer 'vo smo ti u nevolji teškoj.“
Odpisuje duka od Lorene:
„Ne brini se, mlađan đenerale!
Ne će proći ni nedilja dana,
doće tebi pomoć sa svih strana.
Na dvanajest setembra miseca
udariće bubnji od istoka
Ivaniša, kralja poljačkoga,
i š njim vojske trideset iljada.
Drugi će ti udariti bubnji
od zapada, gdi počiva sunce,
moji bubnji, moja vojska silna,
trijest iljad po izbor Nimaca.
Treći će ti bubnji udariti
od sivera duke Bavijere,
i š njim vojske dvadeset iljada,
ali je to ognja žestokoga!“
Ištom u grad bila knjiga dođe,
potrese se drvje i kamenje:
živi lagum Turci užegoše,
tvrdi beden u lagum digoše.
Velika se otvoriše vrata
u širinu dvadeset lakata:
britke sablje Turci povadiše,
sa svih strana na grad udariše.
Evo, brate, boja velikoga,
evo rata, ognja žestokoga!
Tu se siku pišci i konjici,
tu se bodu silni kopjenici.
Ljute kose kosci donesoše
ter po poli Turke izkosiše:
tu se brani malo i veliko,
popi, fratri, žene i divojke.
Biju Turke drvljem i kamenjem,
vrilom vodom, paklom raztopljenim;
tu se kolju nožim i andžarim
a biju se teškim buzdohanim.
Skulari se junaški podniše:
silovito na Turke udriše,
jedni siku, jedni bodu Turke
ter krvave svoje bile ruke.
Tad izgibe vojska cesarova,
ali turska ni broja se ne zna;
bila grada Turci ne uzeše,
guleć brade natrag pobigoše.
Kad li se je noćca ufatila,
građani se penju na visine,
k nebu meću ognjene plamene
iz zvonika svetoga Stipana.
Na glas daju duci od Lorene
tužno stanje Beča bijeloga,
lipo njima odgovara bane
od nimaški visoki planina.
Od pomoći zlamenja davaše
ter građane duka slobođaše,
da se brane za malo danaka
od onizih nevirni Turaka.
Kad li dođe danak dvanajesti,
ugleda se vojska cesarova
na planini svetog Leopolda,
silna vojska duke od Lorene,
u crljeno biše obučena.
Druga se je vojska ugledala,
sva u bilo, pobre, obučena,
dvajest iljad' silenih junaka
i prid njima duka Bavijera.
Treća se je ugledala vojska,
u zeleno sva je obučena,
silna vojska kralja poljačkoga
Ivaniša, zmaja ognjenoga.
Sinu bečko polje naokolo,
oko njega visoke planine
od oklopa i od oklopnika,
od pušaka, kopja i sabalja.
Đenerali viće učiniše,
kako će se udarit na Turke.
Desno krilo oni odrediše
velikomu kralju poljačkomu,
a da njemu pomoćnici budu
mladi vitez erceg od Saksena
Lavemburgo, zmaje od dvi glave,
i Rabata bane đenerale,
još dva kneza na glasu viteza:
Madžarija Palfi đenerale
i Gundula, vitez glasoviti,
Dubrovčanin puno plemeniti.
Ovi bilu slavni đenerali
pod barjakom kralja poljačkoga,
koji vojskom njegovom vladahu
i pod Bečem glave odsicahu.
Livo krilo određeno biše
velikomu banu od Lorene,
pomoćnike njemu postaviše
silne lave, orle od dvi glave:
od Badena slavnoga ercega,
ljutu zmiju Lezlu đenerala,
Ljubomirka i Merci barona,
Kroji bana i Taf đenerala.
Na vas dundar bani odrediše
dvi aždaje od zemlje nimaške:
Bavijeru, bana velikoga,
i Sasona, ercega slavnoga.
Dadoše jim dobre pomoćnike
jedanajest mladih đenerala,
a da njima lipo zapovida
svitli bane, princip od Valdeka.
Tri se silne uputiše vojske
niz planinu svetog Leopolda.
Kad su sašli na to polje ravno,
đenerali u red postaviše
silne vojske, da se biju s Turcim.
Boj zametnu Parela principe,
a za njime Lezle đenerale;
sa svim krilom udari na Turke
silni vitez erceg od Lorene.
Kralj poljački udario biše
z desnim krilom na dvanajest paša,
na Mustapu, velikog vezira,
i na mlade Turke janjičare.
Udri dundar duke Bavijere
na vas dundar cara silenoga.
Evo boja, evo ognja teška,
evo, pobre, mejdana vitežka!
Od praha se ništa ne viđaše,
od topova ništa ne čujaše,
po svem polju krvca tecijaše,
u Dunaj se vodu salivaše.
Tu se biše od jutra do podne,
još se ne zna, čiji mejdan biše.
Kad to vidi duka od Lorene,
udri konja srebrnim mamuzam,
umiša se u vojsku carevu
z golom sablom u desnici ruci,
a za njime sve krilo njegovo,
ter potira Turke vitezove.
Malo posli duka Bavijera
razbi dundar cara silenoga.
Kralj poljački u potribi biše,
janjičari jer mu se opriše.
Ne može ji s mista pomistiti
nit ji može junak pridobiti,
ali njemu dobra pomoć dođe
od Lorene i od Bavijere.
Udariše jedino na Turke,
potiraše mlade janjičare
ter jih siku do mrkloga mraka,
al uteče Mustapa vezire.
Ostaše mu ognjeni topovi,
čadorovi, bubnji i svirale,
ostade mu azna i zaira,
mrtve vojske pedeset iljada,
Biži vezir od grada do grada,
jedva duhat u Biograd dođe:
onde mu je gora srića bila,
rusa mu je glava odsičena.