Razgovor ugodni/Pisma od grada Splita

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma od grada Splita...
autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma od grada Splita, kako dolaziše poda nj Turci na 1646. izvađena iz istorija Jerolima Brusona.

Vojsku kupi Sejdijiću paša
po svoj Bosni i Ercegovini,
po Kotaru, Lici i Krbavi
velikoga rata od Kandije.

Kada li je sakupio biše,
zove paša age i spaije,
alaj-bege, odže i kadije,
kapetane i mlade serdare,

ter je njima tiho besidio:
„Svitujte me, po izbor gospodo!
Ali ćemo na Split udariti
al na Trogir u Kaštelim ravnim?

Ali bismo pošli k Šibeniku
za osvetit naše vitezove,
kojino su skoro izginuli
pod bijelim gradom Šibenikom?

Al bi moju podignuo vojsku
niz Kotare g Zadru bijelomu?“
Veli njemu Atlagiću beže:
„Amet-paša, mili gospodare!

Ne odimo gradu Šibeniku,
Šibenik je nesrićan po Turke:
skoro su poda nj dolazili,
al su svoje glave pogubili.

Niti vodi silnu vojsku tvoju
niz Kotare Zadru bijelomu,
jer da dođe sva sila careva
još i glavom Otmanović care,

ne bi njega osvojiti moga,
da ga bije dvanajest godina,
kamo li će tvoji krajišnici,
Ercegovci i Bošnjaci Turci!

Već odimo k Splitu bijelomu,
di je rana konju i konjiku,
ravno polje, zelene livade,
žive vode, vino i šenica.

U njemu su bogati trgovci
i gospoda puno plemenita,
a gospoje kano Talijanke
lipa struka i u pasu tanke.

A kada li Split grad osvojimo,
otićemo niz Kaštele ravne
do Trogira, grada bijeloga;
lasno ćemo osvojiti njega,

jer mu ne će dobra pomoć doći
od mladoga bana đenerala:
nahodi se u Kotoru gradu
sa svom vojskom dužda mletačkoga.“

Kada ga je paša razumio,
silenu je vojsku podigao
ter otiđe s vojskom na Latine,
brzo dođe k Splitu bijelomu.

Ne da Turkom ni dahnuti paša,
već udari na varoš od grada;
varoš ne da ni gledati na se,
jer iz njega živi oganj siplje.

Brane njega vitežki gospoda,
varošani i mladi građani.
Tu bijaše zmaje od dvi glave,
po imenu Trtaljić vojvoda,

koji turske glave odsicaše
na mejdanu, pobre, junaškomu;
drugi biše Posidarac kneže,
od Kotara na glasu viteže.

Na Turke su juriš učinili,
uz polje jih ravno potirali;
mnoge turske odsikoše glave
kod Mrljana, visoke planine.

Ufatiše pašina sinovca,
po imenu mlada Asan-bega,
al mu rusu glavu odsikoše
ter je meću gradu na bedene.

Al je malo vrime postajalo,
dođe pomoć Splitu bijelomu;
pet velikih od boja đemija,
pune praha i teška olova

i junaka dužda mletačkoga
od Kotara i od Šibenika,
i prid njima Gonzaga principe,
od oružja mlađan đenerale.

Ugleda se na sinjemu moru
osamdeset tanki ormanica,
ter se bile kano labutovi
izpod Brača, otoka slavnoga.

Jidre šajke k Splitu bijelomu,
jade daju paši bosanskomu.
Kada ji je paša ugledao
on se kruto biše poplašio

ter podiže svoje vitezove
i pobiže uz to polje ravno.
Kada Turci na Solin dođoše,
na Sućurac selo udariše.

U za čas su po se udarili,
pod njime su mnogi izginuli.
U Sućurcu vitezova biše
od Kaštela, kako Bruson piše,

ljutih zmija, ognjenih junaka,
kojino se ne boje Turaka:
izpod sela iztiraše Turke,
oteše jim oružje i ćurke.