Razgovor ugodni/Pisma od grada Šibenika

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Pisma od starih knezova Kačića Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od grada Šibenika...
autor: Andrija Kačić Miošić
Pisma od grada Splita...


Pisma od grada Šibenika, kako dođe poda nj paša bosanski samo trideset iljada vojske i bi razbijen na 1646; također od Vodičana, Vrpoljana i Krapnjana, kako isikoše Turke pod selom Vodice na 1645.


  Knjigu piše starac Mjelovane
ter je šalje u Kotare ravne,
a na ruke Bogom pobratima,
od Karina starca Radovana:

  “Spominješ se, starče Radovane,
kadno vojska na Šibenik dođe
u početku rata od Kandije
i prid njome bosanski vezire?

  Penje paša bile čadorove
na Danilu više Šibenika,
Derviš-pašu prida se dozivlje,
ovako je njemu besidio:

  Izaberi najbolji junaka
šest iljada mladi krajišnika
ter opali varoš oko grada
do kaštela svetoga Ivana.

  Kad je Derviš pašu razumio,
jedva toga biše dočekao
ter izbira po vojsci junake,
sve najbolje pišce i konjike.

  Pak otiđe gradu Šibeniku,
ali mu je loša srića bila,
dočeka ga vojska principova,
prid njome su aždaje glavari:

  Posidarac, od Kotara kneže,
i kavalir Surić don Stipane,
od Žegara Mitroviću Janko
i delija Smiljanić Ilija.

  Prid ostalim mladim krajišnicim
od bijela Šibenika grada
šibeniška bijahu gospoda
od našega slavnoga naroda,

  od Makarske Deli-Markoviću,
a od Skadra Kruta kolunele;
svim junacim lipo upravljaše
silni vitez Foško đenerale.

  Prid varošem Turke dočekaše,
na nje živi oganj oboriše.
Maleno je vrime postajalo,
pobigoše Turci vitezovi,

  a za njima mladi krajišnici,
Kotarani i Šibeničani,
i ostala vojska principova
ter ji siku, nigda ne pristaju.

  Ali Turkom dobra pomoć dođe:
sađe s vojskom bosanski vezire,
ter se silne vojske udariše
više bile sela Mandaline.

  Stoji jauk ranjenih delija,
stoji viska turski bedevija,
grmljavina silnih lumbarada
iz galija dužda mletačkoga.

  Deset uri s Turcim bojak biše,
s obi strane mnogi izgiboše,
ali dobi vojska principova
i potira od Bosne vezira.

  Tu ne biše mlada krajišnika,
koji turske ne odsiče glave,
svoju sablju ne napoji krvce
pod bijelim Šibenikom gradom.

  Spominješ se, starče Radovane,
malo prije čuda i većega,
kadno paša niz Kotare prođe
i š njim vojske dvadeset iljada?

  Za njime se četa otisnula,
mala četa, trista Vodičana,
a toliko od Krapnja delija,
do Vrpoljca i od Jadretovca.

  U busiji Turke dočekaše,
na nje živi oganj oboriše;
mnoge turske odsikoše glave,
ter se i sad od junaka slave.

  Otolem se natrag povratiše
pivajući i popivajući.
Zdravo četa u Vodice dođe,
al ji paša sa svom vojskom nađe.

  Na Vodice Turci udariše,
sa svih strana juriš učiniše:
Vodičani vitežki se brane,
Turkom ljute zadavaju rane.

  Vazdan Turci juriše činiše,
al maleno selo ne uzeše,
jer ga brani malo i veliko
žene, starci, dica i divojke.

  Pade mrtvih iljadu Turaka,
sve najbolji na glasu junaka,
kod Vodica ukraj sinja mora
kao gusta isičena gora.

  Ne čudim se gradu Šibeniku,
jer je ono soko na krajini,
već Vodicam, selu ukraj mora,
kako se je Turkom obranilo

  brez nikakve moći ni pomoći,
brez galija i brez lumbarada.
I da si mi zdravo, pobratime,
od Karina starče Radovane!“