Razgovor ugodni/Pisma druga od grada Šibenika
| ← Pisma od grada Splita... | Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma druga od grada Šibenika... autor: Andrija Kačić Miošić |
Pisma od Beča. → |
Pisma druga od grada Šibenika, kako dođe poda nj paša Tećelija samo pedeset iljada vojske i ne može ga osvojiti na 1647.
Još ne biše sunce počinulo,
dođe knjiga caru čestitomu
od mladoga paše Ibraima.
Knjigu štije, a uzdiše teško.
Pita njega ljuba sultanija:
„Što je tebi, mili gospodare?
Al je Poljak na te udario,
al je Adžam Bagdat osvojio?“
Govori joj care gospodare:
„Prođi me se, sultanijo moja!
Nit je Poljak na me udario,
nit je Adžam Bagdat osvojio,
ali mi je tugovat nevolja,
jer evo mi bila knjiga dođe
od mojega paše bosanskoga,
po imenu mlada Ibraima,
da je moja vojska izginula
pod bijelim gradom Šibenikom,
a nejmadem virna kapetana,
koji bi me osvetio lipo.“
To je čuo Memed Tećelija
pak je caru tiho besidio:
„Sultan care, mili gospodare,
daj mi vojske pedeset iljada.
Ja ću poći gradu Šibeniku,
na silu ću osvojiti njega;
osvetiću krvcu prolivenu
pod bijelim gradom Šibenikom.
Dovešću ti živa đenerala
i gospodu grada Šibenika,
a kadune, njiove ljubovce,
ljubiće ji odže i adžije.
Još ti, care, tvrdu viru dajem:
pogubiću Franu Posidarca
i silnoga Surić don Stipana,
kavalira od ravna Kotara,
od Makarske Deli-Markovića,
Arbanasa Krutu kolunela,
kapetane i mlade serdare,
koji tvoju isikoše vojsku.“
Kad je care njega razumio,
sve mu dade, što je zapitao,
silne vojske pedeset iljada,
i otiđe g bilu Šibeniku.
Sobom vodi dvajest lumbarada,
a toliko ognjeni pitara.
Kad je doša na polje Petrovo,
onde penje bile čadorove.
Ne diže se za trijest danaka,
dok mu dobro ne počinu vojska;
kada li je ona počinula,
podiže se gradu Šibeniku.
Al je malo postajalo vrime,
viknu vila s Kamenar-planine
ter dozivlje mlada providura,
po imenu Tomu Kontarina:
“Zlo ga lega i zoricu zaspa,
ali ne znaš al ne haješ za se:
eto na te paša Tećelija
i š njim vojske pedeset iljada!“
Kontarinac vili odgovara:
„Ne budali, vilo posestrimo!
Ne bojim se paše Tećelije,
dok je meni tvrdi Šibeniče
i kašteo svetoga Ivana
više bila Šibenika grada.
I prija su poda nj dolazili,
al ga nisu osvojiti mogli.
Ne će ni sad, vira ti je moja,
jer imadem plaćenih soldata
za četiri iljade vojnika,
a toliko mladi krajišnika,
Kotaraca i Šibeničana.
I prid njima Franu Posidarca,
od Kotara kneza velikoga,
Smiljanića, Janka Mitrovića
i viteza Surić don Stipana.“
Ištom Toma tako besideći,
al to ide paša Tećelija:
penje čador više Šibenika,
oko njega mladi alaj-bezi.
A topčije tope namistiše:
dva velika puno glasovita
pram kaštelu svetoga Ivana,
ter ga biju kano i gromovi,
a ostale šibe i lumbarde
pram bijelu Šibeniku gradu
od istoka i zapada sunca,
biju njega, nigda ne pristaju.
Peti danak juriš učiniše
na kašteo svetoga Ivana
i trčaše Turci brez pristanka
od večera ter do bila danka.
Osvojit ga oni ne mogoše,
jer ga brane Nimci i Latini,
a Kotarci juriš učiniše,
izpod njega Turke iztiraše.
Kada li je danak osvanuo,
opet Turci juriš učiniše,
al kašteo svetoga Ivana
ne da njima ni gledati na se.
A Kotarci i Šibeničani
siku Turke, ni broja se ne zna.
Mnoge oni odsikoše glave,
ter ji meću gradu na bedene,
neka vidi paša Tećelija
mrtve glave svojizih delija.
Kada li je danak osvanuo,
udariše bubnji i svirale,
alaj-bezi sablje povadiše,
janjičare na grad natiraše,
ali svoje pogubiše glave
na jurišu grada Šibenika,
ter ji siku mladi krajišnici,
a biju jih šibe i lumbarde
iz kaštela svetoga Ivana,
iz galija dužda mletačkoga,
iz đemije Mijagustovića.
Ali Turci nigda ne pristaju
juriš čineć od jutra do mraka:
tu izgibe vojska principova,
turska, pobre, ni broja se ne zna.
Kad to vidi Toma Kontarine,
od duždeve vojske providure,
on napisa listak knjige bile
ter je šalje g Zadru bijelomu,
a na ruke Foškul đeneralu.
U knjizi je njemu besidio:
„Đenerale, mili gospodare,
ovo ima dvadeset danaka,
da se s Turcim bijem brez pristanka.
Ne dadu mi nigda počinuti
ni mi dadu s mirom blagovati:
ako li ja kadgod i počinem,
u čem odim, u tomu i spavam.
Šalji pomoć gradu Šibeniku,
kojino je u nevolji teškoj:
mnoga mi je vojska izginula
bojak bijuć s carevim delijam.“
Biše bana bolest obrvala
srdebolja, velika nevolja.
Kad je bilu knjigu razumio,
prida se je sluge dozivao
ter je njima besidio bane:
„Nosite me u galiju tanku,
da iđemo g bilu Šibeniku,
kojino je u nevolji teškoj.“
Virne sluge bana poslušaše,
u galiju tanku unesoše.
Bog mu dade vitra maestrala,
ter zajedri gradu Šibeniku
i š njim mnoge od boja đemije,
ormanice i brze galije.
Kad su bili blizu Šibenika,
zagrmiše sileni topovi
iz galija dužda mletačkoga
i đemija, velikih brodova,
a Šibenik lipo odgovara
i kašteo svetoga Ivana,
ter se tresu brda i doline
oko bila Šibenika grada.
Čudio se paša Tećelija,
čudio se ter je besidio:
“Odkad sam se od majke rodio
i na bedru sablju pripasao,
ja ne vidi ognja žestokoga
ni većega ni čemernijega,
što na bilu gradu Šibeniku, -
iz neba ga strile udarale!
Kada Bagdat bili osvojismo,
ovakoga ognja ne bijaše.“
A kad li je sunce počinulo
i mrkla se noćca ufatila,
diže paša svoje vitezove
ter pobiže natrag brez obzira.
Kad je došla na polje Petrovo,
onde penje bile čadorove.
A kad svoju on pribroji vojsku,
al mu nejma polovicu vojske.
Plače paša i suze prolije,
bradu guli, u prse se bije,
na ruku se naslonio biše
ter ovako tužan besiđaše:
“Što me nije puška udarila
pod bijelim Šibenikom gradom!
S čim ću doći caru čestitomu
i muftiji, odži velikomu?“