Anđeo u zvoniku/IV.
| ← III. | Anđeo u zvoniku autor: Vladimir Nazor |
V. → |
IV.
[uredi][ 7 ]I ja izlazim kradom iz kuće.
Neko vrijeme čekam mirno na putiću.
Sve je tiho i pusto.
Silazim na poljanicu; prilazim k vratima zvonika, a ona — gle! — pritvorena.
Stojim, neodlučan.
Čega bih se bojao? Ta to je anđeo, koga dobri bog šalje s neba na zemlju. Zar se ne molim svake večeri svome anđelu čuvaru?
I mene nije više strah.
Šuljam se u zvonik.
U njemu je tako mračno da bih htio odmah pobjeći.
Ali nešto svjetla pada odozgor i s okna na strani, pa već vidim kamene stube što se svijaju vodeći sve naviše. Penjem se hitro prema onoj svjetlosti ostavljajući za sobom tmicu.
Sve je tiho; ne čujem no cvrkut lastavica, i to baš onda kada prolijeću pred otvorima na vrhu tornja.
Eto me već visoko, na podu od dasakâ. [ 8 ]Tri debela konopa vise odozgo.
E, sad vidim.
Dovle se penju Starac, Sin i Dijete pa se laćaju konopâ i potežu.
A vidim i zvona. Imadu široka okrugla usta sa klatnima što su nalik na debele jezike. Ona se sjaju na suncu, dok sam ja još uvijek u polumraku.
— Tik! Tak!... Tik! Tak!
To je ura. Kuca kao i ona u našoj jedaćoj sobi, na zidu, ali mnogo jače i muklije.
A što ću sada?
Čekam mirno dok On dođe. Čut ću šum njegovih krila, vidjeti kao neki plamen, ugledati ga iznad sebe. Sve će se u zvoniku zasjati. I on će me vidjeti. Spustiti se do mene. »Znaš, ja sam onaj mali koji ti se moli svake večeri«. — »Znam. Dobro si ti dijete. A što bi htio?« — »Da vidim kako kucaš čekićem od zlata. Da i mama dozna što je i kako je. A i tata...« Onda će me on uzeti za ruku; dignuti me kao da sam kakvo pero ili slamčica. Naći ću se pred »Unukom«. »Drži!« reći će mi On i pružiti čekić. Ja ću ga zapitati: »Smijem li?« On će kimnuti glavom. Dignut ću onda ruku, udariti... Oh, veselja!
Gledao sam uvis, gotovo nestrpljivo ali sav sretan, kad se iznenada trgnuh, prožet strahom.
— Kuc!
Kao da je zagrmjelo u onoj polutami. Odjeknuo je gvozden hrapav glas od kojega se meni pričini da zadrhta čitav toranj.
— Kuc! Kuc!
Htio bih zaplakati, ali je moj strah tako velik da se i toga bojim. Strah me je sići dolje, niz mračne stube, u tamu na dnu zvonika.
Lastavice opet cvrkuću. I sve se opet smiruje. Doskora je tiše no prije. I moje je srce prestalo da onako lupa. Počinjem iznova misliti.
Niti sam vidio Njega, ni On mene.
Morao bih se popeti još naviše. Gore! Gdje su zvona i gdje sunce sija!
Tražim očima naokolo. Vidim, u sjeni, baš uza zid, neke drvene ljestve.
Razmaci su na njima nešto previsoki za moje noge, ali se držim čvrsto rukama; mučim se i napinjem; dižem se polagano.
Sad su mi zvona još bliža. U mraku sam, ali je preda mnom mnogo svjetlije. Bojim se gledati poda se u ponor nad kojim kao da lebdim. Osjećam da neću dugo izdržati na strmim ljestvicama, pa dižem oči i šapćem:
— Anđele! Anđele!
Nešto crno i šutljivo proleti okolo mene; zapišti kao miš.
Uznemirio sam crne, malene životinje što se drže zida, iza mojih leđa. Opet su prhnule uz moju glavu; dotaknuše me nečim golim i hladnim.
Spopade me strah. Pružam nogu da siđem, ali kao da je razmak postao sada još veći pa ne mogu naći prečku.
— Mama!
One gadne ptice lete oko mene, a ja više ne mogu ni gore ni dolje. Plač me već guši. Ne znajući više šta bih, hvatam se jednom rukom konopa koji visi baš ispred mene, pa drmam i potežem.
A zvono zazvoni. [ 9 ]Glas mu bruji u zvoniku; pričinja mi se i prejak, ali je tako zvonak — a meni i poznat — da mi je odmah nešto lakše.
— Don, don, don — glasa se »Unuk«, a meni je kao da mi veli: »Samo ti tako vuci i poteži, pa ću ti ja već pomoći! Dok ja zvonim, ne može ti nitko ništa.«
Ali ni to mnogo ne potraje.
Konop mi se najedanput ote iz ruku, i zvonjava prestade.
Neki je čovjek stajao poda mnom, na podiću od dasaka, držao u ruci donji kraj konopa i gledao u me.
— Tko si ti? Što tu radiš? Odmah dolje!
Ja udarih u plač.
On se pope na ljestve, skinu me dolje. Stade me koriti i ispitivati.
Ja sam samo grcao.
Onda me on dignu u naručaj i ponese napolje.
Uze me za ruku. Povede me preko poljanice u jednu od najbližih kuća.
| Sljedeća stranica→ |