Glas mu bruji u zvoniku; pričinja mi se i prejak, ali je tako zvonak — a meni i poznat —
da mi je odmah nešto lakše.
— Don, don, don — glasa se »Unuk«, a meni je kao da mi veli: »Samo ti tako vuci i poteži, pa ću ti ja već pomoći! Dok ja zvonim, ne može ti nitko ništa.«
Ali ni to mnogo ne potraje.
Konop mi se najedanput ote iz ruku, i zvonjava prestade.
Neki je čovjek stajao poda mnom, na podiću od dasaka, držao u ruci donji kraj konopa i gledao u me.
— Tko si ti? Što tu radiš? Odmah dolje!
Ja udarih u plač.
On se pope na ljestve, skinu me dolje. Stade me koriti i ispitivati.
Ja sam samo grcao.
Onda me on dignu u naručaj i ponese napolje.
Uze me za ruku. Povede me preko poljanice u jednu od najbližih kuća.
V.
U prizemnoj sobi sjedio je za stolom stari župnik s naočarima na nosu i čitao iz debele knjižice s crnim koricama i s pozlaćenim rubovima.
— Što je bilo, zvonaru? — upita on gledajući u me.
— Pa eto vidite! Dok sam radio u crkvi, ušuljao se u toranj, popeo se na ljestve i dočepao se konopa malog zvona. Da pade, ubi se.
A čije je to dijete?
— Ja ga pitam, al' ono samo plače. A i našao sam ga prestrašena. Možda od šišmišâ.
Župnik me uze k sebi; namjesti me između svojih koljena; pogladi po glavi.
— Umiri se, mali. Ne plači. Gle ove knjige. Sva je zlatna. Pogledaj malo i sličice. Tako! Evo još jedna. Bit će tvoja. Hoćeš li?
— Hoću.
Onda župnik dignu glas.
— Katina, dođite amo!
Uđe starija žena, čisteći krpicom veliku žlicu.
— Znate li vi ovo dijete?
— Kako ga ne bih znala? Ta krstili ste ga baš vi, Don Rocco, bit će možda pet godina.
— E, kad bih ja pamtio svu djecu što ih krstim! — nasmija se on.
— To vam je šjor-Pijerov sin.
— Vlado!
I župnik me posadi na svoja koljena.
— A što si ti, sinko, tražio u zvoniku?
Ja sam baš promatrao sličicu nekog anđela s velikim krilima i s plamenim mačem u ruci. Oči su mi bile još pune suza i još sam pokatkad grcao, ali mi je na srcu bilo već lakše. Osjećao sam se sasvim dobro na župnikovim koljenima.