Ja gledam u nebo.
Oblačić lebdi visoko iznad zvonika. Sunce ga obasjava samo s jedne strane pa su mu rubovi kao od zlata. Mijenja se polagano. Postaje dulji; pruža se uvis; sve je više nalik na odrasla dječaka s bijelim krilima.
— Anđeo!
Gledam u nj. A on se spušta naniže, postajući manji i bjelji. Sunce mi udara u oči pa mi smeta gledanju. Ipak vidim da se spustio iza vrha zvonika pa ga ondje i nestalo.
— Kuc! Kuc! Kuc! — odjeknulo je zvonko i veselo u proljetnom jutru, i jato je vrabaca pobjeglo s krova.
Ovog puta ona tri glasa odjeknuše duboko i u meni. Zakucalo mi nešto u prsima. Poslije čuđenja spopada me zanos i radost.
Trčim kući; banem pred majku.
— Mama! Sad znam! Vidio sam sve.
— Što to, sinko?
— Anđela! Silazi u zvonik, udara čekićem po »Unuku«.
— Jesi li baš vidio kako udara?
— Nisam. Al' sam...
— Šuti. Okani se anđela i zvonika. Ne skitaj se okolo. Da mi se nisi više ni makao odavle!
Ali je majka preveć zaposlena da bi me mogla čuvati, a one njene riječi pobudiše u meni novu želju.
E, da. Valjalo bi ga vidjeti... ali izbliza. Gledati kako udara po zvonu.
A kakav je? Jesu li mu vlasi kao plamen? A krila od pravog perja? A onaj njegov čekić je li baš od zlata?
IV.
I ja izlazim kradom iz kuće.
Neko vrijeme čekam mirno na putiću.
Sve je tiho i pusto.
Silazim na poljanicu; prilazim k vratima zvonika, a ona — gle! — pritvorena.
Stojim, neodlučan.
Čega bih se bojao? Ta to je anđeo, koga dobri bog šalje s neba na zemlju. Zar se ne molim svake večeri svome anđelu čuvaru?
I mene nije više strah.
Šuljam se u zvonik.
U njemu je tako mračno da bih htio odmah pobjeći.
Ali nešto svjetla pada odozgor i s okna na strani, pa već vidim kamene stube što se svijaju vodeći sve naviše. Penjem se hitro prema onoj svjetlosti ostavljajući za sobom tmicu.
Sve je tiho; ne čujem no cvrkut lastavica, i to baš onda kada prolijeću pred otvorima na vrhu tornja.
Eto me već visoko, na podu od dasakâ.