Đuka Begović/5

← 4

Đuka Begović autor: Ivan Kozarac

6 →

Bježati ljude - bila je namisao Đuke Begovića. Držao se nje kakovih pet-šest dana. K njemu nije dolazio nitko. On nije išao nikuda, izim ponekad u dućan iz nužde i potrebe. Izgledalo je kao da su se zaratili on i selo. U birtiju nije zalazio. Nije pomišljao na piće. Kako je bio sam u kući, sam je i kuhao. I, što kuha, to po lončinu zastavi. I pregrijava i pogrijava, te mu traje po dva dana. Mjesto kruha mijesio si i pekao pogače-pepeljare. Brašna je bilo starog u komori dosta. Osama mu bila teška. Ali uz svu težinu i neprijatnost tvrdokorno je ostajao u njoj i da zaboravi na nju, davao se u poslove cio kako nikad. Činilo se, oduševio se... Tako je znao sate i sate makljom izdjeljavati žbice za točkove, praviti stolčiće, držala za motike i grablje, za budak. Jednom pod pecarom zastavio bio veliki kotao s vodom i njom vrelom ispario i izaprao rasušenu burad i par kacâ. Jedared opet - ne znajući zašto baš - izvadio bio iz dolapka izblijedjelu tintu i sat-dva najvećim trudom nacrtavao slova, što pak dotada nije ni pomišljao poduzeti. Zadan u posao, kadikad je popijevao u sumornoj niskoj noti. Inače je bez prekida bio mrk i pogružen, pun nekakove zataje, blijed u licu i nesabran. Kad nije ništa radio, ležao je ispružen poleđice ili postrance po krevetu u štali i mislio o svemu i ni o čemu.

Peti-šesti dan nekako, kad on zasjeo na banak pa na ognjištu pogrijavao preostalu večeru, pojavi se na kuhinjskim vratima sitna pogurena starica bab-Mara.

- Falj'n Is', Đuko! - pozdravi ga.

- Uvik faljen! - promrmlja on i namrkne se. - Šta će ta daljnja rođača kod mene - mislio. Ali se odmah sjetio i Smilje, svoje kćeri. Ona je kod nje u kući, pa svakako došla glede nje. I kriv se osjetio Đuka pred sobom. Toliko je kod kuće, a da bi samo pomislio bio na Smilju!

- Došao si, a? - rekne starica, očito ne znajući kako bi drugačije započela.

- Da.

- Teško bilo?

- Teško.

- Proživio si puno, e, e, a sad? Drugače š' morat, râno moja, drugače... A Smilja -

- Šta je š njom?

- Izrasla - boga ne vidio. Cura je to. I vridna je. Lipo dite. Došla sam - otac si. Šta misliš? Oću l' je dovesti tebi, neću li, oću li, čula bi. Ti nju ne trebaš. Nije li? - A mi nju trebamo. Tebi ne može ni skuvat, ne može ti ni oprat, ni pokrpat - e pa šta bi ti onda?! Mi smo nju lipo udadiljili. Ljulja ta moje unuče. Odivamo je, ranimo. I zemlju tvoju, znaš, tili smo dati orati i zasijati, al Marka moj govorio: ljutio bi se, veli, Đuka, ti, i svašta bi on... pa šta da diramo u njegovo.

- Mogli ste. Pusta je ležala...

- Jest, dok je nije općina dala orati za porez tvoj... Eto, viš, da smo odma znali - mogli smo... Nego, vidim, vidim - prominio si se. E da, patnja nauči! Al, šta da kažem, uvik je dobra duša bila u tebi, znaj. Samo tako, znaš, otac tvoj, on je bio - ajdučina je bio od pamtivika!

Sve to bab-Mara izgovorila odmah s vrata, i brzo, nadušak. Onda tek prišla ognjištu, nalegla se na banak i zazurila u oganj, u crveno plamenje, svojim žmirkavim očima opalih trepavica. Povorano se njeno lice uozbiljilo i kao važno se zamislila. Nadvirila se nad lonac u kojem se pogrijavao ručak.

- Gle, siroto, kuvaš nešto, a? I reduša si. Svašta iz tebe postade. I još će... E, ta, da, tako j' to... ogriješio si se o zapovidi božje. I patio si i patiš. I svi mi tako. Nego, kako misliš, kaži, o njoj, o Smilji, i sa zemljom šta ćeš? - izgovarala brzo baba-Mara i nepomično zurila u oganj.

- Šta da kažem? - Smilja neka ostane u vas. Zemlju ću radit - odgovorio joj Đuka kratko bez premišljanja.

- I zemlju ćeš biti kadar izdržati?! - sumnjala baba-Mara.

- Eh, prominio sam se ja. I prominili su me - ozbiljno izgovarao Đuka i malo mu se lice ovedrilo. Ćutio je primjesu radosna, snažna čuvstva u sebi što može da reče nekomu da se promijenio, da nije više onakav kakav je bio.

- Ne znaš ti, moja bab-Maro, da sam ja posve drugi. Drugi čoek, posve drugi. I zadnja dlaka na meni i poslidnja kaplja u meni! Priobražen u jednu rič... I samo kad namirim poreze, vidit ćeš šta je Đuka - Đuka Begovićâ! - uvjeravao on babu-Maru samouvjereno, s pouzdanjem, bez sumnje, mirno i hladno.

- Vidit ćemo - poživimo li - sumnjala baba-Mara. - Nego, dođi Marki. Čuo bi te on. I Smilju, ovaj, poslat ću po gadno rublje, a?... Znam, imaš. I kruv ću ti peći, samo brašno daj. Ne moš ti kao žena. Žena je žena. I - - zbogom! - prekine najednom baba-Mara i pođe.

- Dođi... Marka jedva čeka, ko uvik, znaš, u zapećku. Čuo bi te čoek. Ta u svitu si bio. Znaš sad, sinko, znam, znaš puno. I Smilju ću ti još danas poslat - dovikne Đuki baba-Mara prije nego se izgubila s trijema. Đuka ostao sjediti na banku. Drago mu bilo što je mogao nekome kazati da se promijenio i da će sad raditi.

- Nek znadu da nisam baš adrapovac, da nisam baš lola, dušmanin svoga roditelja. Nek znadu da ću raditi - mislio Đuka u tvrdoj vjeri svoga preobraženja. I mrkost njegova lica i dotadašnja mutnost njegova oka izgubila se nevidom. I kad u loncu usključala čorba, odmakao ga, udrobio kruha, posrkao i sažvakao nakratko, a onda skočio s banka.

- A sad na posao! - trglo se u njemu. I odmah - nekom žurbom i kao u nesvjesnoj bojazni da bi se možda izmijenio, izgubio volju - pohitao je zapregnuti konje.

Odvezao se na stan. Tamo je popravio ogradu, pročistio kućicu, okljaštrio suvar sa šljiva i sasjekao mladice oko njih. A kad se zrakom povezao sitan cinkaj zvona što hiti sve tamo do šume gdje se svagda razbija rastrojen u stotinu plahih i slabih zvukova te gdje netragom izgiba i gine kao kaplja rose na ogrjevu sunca - spustio se Đuka na travu. Posao bio dovršen, a on umoran, uznojen, ali i zadovoljan. Činilo se, barem, zadovoljan je.

- Vidi se - kazao sebi - da si živio danas, radio si. I život je to svakako. I bit će samo to i u tomu život. To i drugi vide. Sad ću lipo jesti, onda u hlad, pa se lipo odmoriti. I šta oš i tko bi više od svita, od zemlje, od boga tražio! - domišljao, a oko mu je trepkalo ponosno i vedro. I zapjevao je onda punim glasom najmiliju pjesmu iz momaštva svoga...:

Palo inje svuda po sokaku...

Otegnuta melodija, u vrelu i vedru pregnuću njegove duše slila se u jasan, radostan poklič i odbijajući se od drvenoga hrašća nedaleke šume rivala se i nebu i suncu kao bistra čarna glazba - razgruđen talasaj sočna života. A u Đuki je bilo još života dosta, dosta i života i snage.

- Poživit ću ja, alaj ću! - veselio se zato on i pjeva dalje....

Slijeva, od dugih uporedo otegnutih živicâ Poloja, a uzajedno, uzastopce, s njegovim pjesmama - uzelo se razaplitati hitro kolo s dvojnica plandujućega svinjara. Raspleteno to kolo stalo se i dizati i pretapati u prebiru mekom svome iz najnižih u najviše note, u ciktaj. Onda je padalo opet unatrag, sad poskokce, sad vezući, čisto šapćući, u duboko brujanje, u izmir hitnje, sustaja, opoja...

Vrane, svračci i kosovi, i polja sva, i grane, lišće i trave, i sve - kao zastalo, stihlo se i mirovalo pred tim. A to je išlo, to je teklo bez prekida dalje. Dugo. Na jednu pjesmu vezivala se druga, iz kola se izvijao bećarac, bećarcem se preplitao svatovac, svatovac se preplitao u kolo...

Đuki se pak u doumu svega toga priviđalo e se na toj ravni, među nebom i zemljom, oko njega i u njemu bajna priča sapreda i čara. I život mu ojednom postao i premio i predrag. Kao nikad. I krepak se ćutio za desetero krepkih ljudi. I - jesti je zaboravio.