Začuh svak gdi slavi, diklice primila

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Začuh svak gdi slavi, diklice primila
autor: Šiško Menčetić

231. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.


Začuh svak gdi slavi, diklice primila,
   tvoj ures gizdavi, da cafti vrh vila.
   Nu što će sliditi? postavih svu krjepos,
   kako bi viditi tvoju moć gdi ljepos.
Ter dobro tvoj ures glas velik da tvori,
   nu vele veće jes negli se govori;
   jer kom te ja uzrih, diklice gizdava,
   u meni ončas rih: ovo je sva slava,
ovo je sva gizda, ovo je oni cvit
   koga će do zvizda uzvisit ovi svit;
   u tebi zač zgledah ljeposti tolike,
   kojojzi reć ne dah pod suncem prilike;
ter tebe okrunih ljepotom vrh gospoj,
   a želje napunih ljuvene život moj.
   Odtole ja veće ne imam pokoja,
   svaki čas želeće da mi si gospoja,
svaki čas cvileći u tuzi ljuvenoj
   i željom želeći da bih zvan sluga tvoj.
   A toj se sve vidi u mojem obrazu,
   u željah gdi blidi kako cvit na mrazu.
Zatoj te ja molim, ako ćeš, ružice,
   da se već ne bolim ni paću tužice,
   daruj mi za rados tvoj obraz gizdavi,
   neka te ma mlados spivaje proslavi;
neka ja postavlju tve ime u pjesni
   i da ja ozdravlju od želne ljubezni,
   ku moćno ukrijepi u moje srdačce
   tvoj obraz prilijepi, prisvitlo sunačce.
Zato te još zovu, diklice, sa svu moć,
   ne čin' me da plovu u željah dan i noć;
   ne čin' me da tužu ovako dan za dan,
   nu da te sadružu, ter ću bit blažen zvan.