Vazetje Sigeta grada/Četvarti dil

Treti dil

Vazetje Sigeta grada —  Četvarti dil autor: Brne Karnarutić

Sokolović Mehmet, hteć cara zori ti

Ter slavan grad Siget sasvim razoriti,

Caru se pokloniv spod šatora ide van,

Strašni oči otvoriv, noseći buzdohan.

Ni mal hip ne postav, želju inu svaršit rad,

Base k sebi dozvav, reče1: "SIiš'te me sad!

Svih kraljev gospodar ki na ov svit stoje,

Sultan Suliman, car koga se svi boje,

Dozva me prida se. Skender je odpasal,

Metnul pancir na se, a sablju pripasal,

Sisak mu j' na glavi, konj mu se napravil,

U vojničkoj spravi k boju se je spravil.

Reče mi: 'Kad baše, kad bezi s veziri

Neverni postaše ter svak muzuviri

I k boju se šćedi, ni gre z dobre volje,

Neg u strahu bledi, gdi se moj puk kolje,

Ni će da učini ča ga vira steže,

Da svaki se lini i nazad poteže,

Ja, ovako mator, prid vojskom ću pojti,

Da bih znal pod šator nikadar ne dojti.

Spuniv moje želje svi će verni priti

I gradu temelje Sigeta podriti.'

Padoh na koline, počeh ga moliti:

'Svitli gospodine, ne htij to činiti,

Zašto bi sramota da svega svita car

Izgubi života za taku malu stvar,

Robje ti je verno, baše i veziri

Potiču nesmerno Sigetu na miri.'

Nu reče: Idi van, skaž' jim moj jid žestok,

I ta moj buzdohan, to će im bit svidok!

Ter svi svoje vire skažite zlamen'je,

Jer od ruke moje bit će vam plaćen'je!'

Zato, bratjo moja, veće tuj ne stojmo,

Svaršit toga boja veselo svi pojmo."

On govoren'jem tim i nukan'jem takim

Užeže sarce svim, a s razlogom svakim

Tih se riči bole, šatore ojdoše,

Podarv sablje gole meu svoje pojdoše,

I najparvu škodu ku tad učiniše,

Zokol grada vodu na stran odpustiše;

Gdi biše vode val i živine pića,

Tu osta blatni kal i našim nesrića.

Tada krov kositi počeše sa svih stran,

Tokoje nositi svakoga kitja gran;

Tu se vriće pune i kratke i duge

Bunbaka i vune i svake haluge.

Ni bil velik ni mal ni toke dobrote

Ki bi milost imal znet biti s rabote,

Da sve vojske sila, i mladi i stari,

Na blato je nosila tih takovih stvari

Nit otle odašla tarpeći trud i glad,

Dočim ni nadašla visinom Siget grad.

Otud najpri baše, za njimi ostali,

Gradu jagmu daše i veli i mali.

Da brane se naši hrabreni karstjane,

Kajerskomu baši daše smartne rane,

Carev kapičija i baša haznadar

Od naših smart prija i ki j' nosil dundar.

Jinih množ pobiše, kim se sad ne zna broj,

I tu jagmu odbiše dajuč joj smartni znoj.

Bolestan buduć car prid šatorom stojeć,

Vidiv od svojih har, zlu se koncu bojeć,

Žalost mu napade, obuja ga tuga,

I vas se pripade došad bliji luga.

Zlo mu sarce tuče, smartni ga znoj kosi,

K njemu se smart vuče da si ga prikosi.

Kada k njemu zajde ta Sokolović beg,

Ležeći ga najde, martvački se proteg.

Zva ga, da li zaman, jer mu rič ne zusti:

Car sultar Soliman prid njim duh izpusti.

Pravo mi je reći, ovo ča znade svit,

Turci nete steći nikadar taki cvit;

I turski car odkad na carstvo je usel,

Suliman car dosad kripostju svih nadsel.

Ta baša umići, carev najmiliji,

U svih dili smići i najrazumniji,

Svoj vojski je ukril smart toga človika,

A martva ga je prikril - je 1' to rič velika?

Niti je živ duh znal, neg on, pun pelina,

Po sina mu j' poslal, sultana Selina.

Da nigdir ni pristal svu vojsku obtičuć,

Ni velik hip ni mal, k Sigetu ju mičuć.

Dvadest i sedam dan agusta kad projde

I jošće i gor jedan, tade meu baše dojde,

Reče jim: "Ja vas sad ni molim ni prosim,

Da golu sablju zvad zapovid vam nosim,

Ku je car Suliman, u kom rasaržba vre,

Da svaki busloman sada na jagmu gre."

Svi se uvarnaše u carevu jidu

Tere jagmu daše segetskomu zidu.

U grad nametaše suha drivja dosti,

A pak ga užgaše - nut naše gorkosti!

Užgaše naši grad, užga mu se žitak,

Mnogi na nj dojde jad, vehne rumen cvitak.

Hordosi mu gore, pića se proliva,

Sa svih stran ga more, oganj mu dodiva.

Naši se li brane, da oganj, da sila

Ne da da se hrane, ka jih je podbila.

Turci se u nj vuku, sa svih stran ga riju,

Pantac'jami tuku, taraskami biju.

Osam dan se žileć, kad dojde deveti,

Zagnaše van sileć naših ti prokleti.

Oni u nj dojdoše, i kih v njem zastaše,

Živi ne ujdoše, da svih jih poklaše,

Nego nike žene, jer jim nisu krive,

Našad zakrivene, odvedoše žive.

Tu svarši svojih lit oni vitez poznan,

Ispustiv ovi svit, Novaković Ivan.

Turci nastupiše, tad naši ostali

Zrinskim ustupiše v nutarnji grad mali.

U vanjskom ostaše taraske i prah vas

I pantac'je naše - nut Božji bič na nas!

Jagma ih umara, nimaju izruke,

Oganj jim dogara, ne da im odluke.

Gospodin Zrinski, kad vidi to zgubljen'je,

"Sliš'te svi", reče, "sad moje govoren'je!

Ova turska sila, ka nam sad dodiva,

Pokora j' zla dila ki u nas pribiva

I u rusagu svem, jere se je jur smel

I svimi i u svem za odmetnici povel,

Jer pustiv pravi put ki njim ISUS kaže,

Išli su oni blut ki grišnici traže.

Nit je već prijat gost, lačni ni napitan,

Sasvim je pušćen post i zavid obitan,

Ni žedni napojen ni nagi odiven,

Bolestni ogojen ni bosi obuven.

Ki su u tamnici, nigdor pomoć neće,

Ni još udovici, da svak mimo šeće.

Pače svaki hote prez izma, prez vere

Uboge sirote blago da požere.

Već se Bog ne ljubi, crikva se ne barže,

Drug druga da zgubi, sve preži i starže.

Sveti se ne štuje, grih se ne spovida,

Ni se već rič čuje ku BOG zapovida.

Svak na stranu meće blagdani i sveci,

Ni se znaju veće subote ni peci.

Božji službenici z crikav se izgone,

A nas nevernici toga cić pregone.

Ako se ta rusag k Bogu ne obrati,

Stoga će ostat nag, s pogani prid vrati;

Da ako podložan bude h carkvi rinskoj,

Neće bit uzmožan car u zemlji nimškoj.

Zač se odvarže Franca slideć odmetnih roj,

Ne bi u njoj tanca, neg kuga, glad i boj.

Zato s dobre volje mi, grišni smrad i kal,

Tarpimo nevolje ku nam je sad Bog dal.

Vire ne zgubimo, prenda nas tač gosti,

Dali ga molimo da nam grihe prosti!

Ter se hrabro bijmo od ognja odašad

I ov boj dospijmo na polje izašad.

Jere bi rugo i špot, v gradu zavaljeni

Da bismo kako skot ognjem zapaljeni.

Da čin'mo da zna svit da spred ruk poganskih

Ni pobigal ov cvit vitezov karstjanskih,

Nego da ne smiv na nj sva turska nesmira,

Samo živi oganj z grada nas istira.

Naš viteški žitak sluti će do suda,

Biv pošten dospitak od našega truda.

Herenče Ferenče, komorniče verni,"

Reče, "zlati venče, viteže operni,

Rubaču mi čistu nosi da se obuku,

A ovu nečistu i znojnu izvuku,

Siderijanskoga moj mentel atlasa

I surijanskoga pas koji me pasa.

U župi mi stavi, cić vitezov carskih,

Znutra mej postavi sto zlatih ugarskih.

Ako me ki svuče martva, za svoj žitak

Neka iz nje zvuče zlata ta dobitak.

Okrugljeni šćitak železni donesi

I sve na dospitak sablje mi iznesi,

Jer ću izabrati, ka m' je oca bila,

Jer me j' u sve rati poštena iznila.

Čarnoga barzona klobuk, zlatom pramljen,

Harvacka zakona i mentin napravljen

Nos' mi ga, Ferenče, jer ga ja nosih prij'

Na mu svadbu", reče, "i perce za nj zadij.

Ključi gradski s tobom ne zabud' doniti

Jere ću ih sobom na poboj poniti."

Sve mu se to spravi; malo vrime projde

Da se vas opravi i mej svojih dojde,

Golu sablju noseć ter ju stresa rukom,

Viteški s' uznoseć s perjem za klobukom.

Na njemu ni pancir, neg štit ki ga štiti,

Ter gre na gradski mir i svoj vojski pr ti.

A za njim gredihu ki su zdravi bili,

Jer ostali bihu od te pogibili.

Svaki jih umira da barže van skoči,

Da se s Turci tira, da cara naskoči.

Jurinić Lovrinac, kino se zoviše,

Kako ljut osinac prid njimi grediše,

Zastavu noseći cesara slavnoga,

A Boga moleći na cara davnoga,

Želeć k njemu priti tere ga ubiti,

Sarce mu izdriti i karvi mu piti.

Svi jednu želeć stvar vrata otvoriše

Tere jedan možar gvozden ki tu biše

Užgaše nabijen gvozdenih ispustiv,

S kim mnogi ubijen svrati se duh pustiv.

Kad se dim razajde od toga možara,

Na vratih se najde, noseći dundara,

Lovrenac rečeni, prid njim k boju spravan

Gospodin hrabreni Zrinski, mnogo slavan,

Kim vojska bižaše sprid njega svivši skut,

Jer sabljom činjaše prid sobom širok put.

Nadseže v tom dilu Koklesa rimskoga,

Zbiv takovu silu ta hrabrost Zrinskoga;

Jer on vojsku kralja na mostu ustavi,

Ov carevu valja, sikuć u big stavi.

Tada s njim ne smiše na sablju ni na meč,

Nego ga ubiše iz puške nadaleč.

Jurinić Lovrenac, vidiv to ubojstvo,

I Herenc Ferenac, a svoje nevoljstvo,

Na osvet zajdoše još nici, da malo,

Ki se ondi najdoše, ča biše ostalo.

I Turak sikući, nigdir ne zapriše,

Da hrabro s' arvući v tom boju umriše.

Turska se zled zvarnu, tako da Siget grad

Tu ih se nagarnu, listo se dviže kad.

I oganj od praha puške ki svih zgori,

A vani da straha svoj turačkoj hori.

Ta prah biše hranjen v turnih za potribu

I od ognja branjen za tursku pogibu,

Da oganj kim bihu Turci grad užgali,

Jere to ne mnihu, prah i njih popali.

Turci dosad v Seget martvace obhode,

Upiv "Medet, medet", plačući njih škode.

Da ta škoda veća bi da smartna tinja

Metnu k zemlji pleća gospodina Zrinja,

Ki već biše vridan neg Kajer, grad cara,

Neg ta Siget bidan i s njim Beč cesara.

Njega glavu slavnu Sokolović Mehmet

Svilom, zlatom spravnu, martvoga cara zet,

Cesara svitlosti odasla s vesel'jem,

A on pun gorkosti primi ju s dresel'jem.

I stav meu slugami, žalostan te škode,

Opra ju suzami ke mu šarca shode,

Reče: "Glave ove do konca onih lit

Slavan glas uslove, u kih se svarši svit."

Kad ju da odnesti, svak u suzah plove,

I k turnu ponesti ki se Čakov zove.

Tu ju popom daše, oni ju s pošten'jem

Mnogim zakopaše i s jadnim cviljen'jem

U Svete Jelene kloštra, gdi počitak

Bi njega hrabrene vojnice vas žitak.

A to vam od mene te sloge dospitak.

Svarha