Uzazno si, slatki brače

Uzazno si, slatki brače autor: Ivan Bunić Vučić

Uzazno si, slatki brače,
   kako draga tvoja gine,
   i ko cvili i ko plače,
   i kako se tobom brine.

Ljubav ti je spovidila,
   od ke uteć' moć' nije ti,
   ere ima zlatna krila
   kojiem brzo svud obleti.

Od nje biežat' zaman ti je,
   ako od mene i uteče,
   er brzine na sviet nije
   koju ona ne priteče.

Nu tve pismo što mi veli
   i tva knjiga što mi piše,
   da tva mlados' mene želi
   i cieć mene da uzdiše ;

i da za me kopni i vene,
   da te ostavi tihi sanak,
   i od kada pusti mene,
   da t' se smrknu bio danak.

Mučno 'e, mučno vierovati,
   a prosti mi tva dobrota,
   er se ne opći ostavljati
   ko je komu sred života.

Zašto bih te ostavila,
   ko s' ti mene ostavio,
   zašto li bih ja pustila
   moje duše bolji dio ?

Tim nije čudo da tej ljuti
   ke s čemerom nalip goje
   milostive čine čuti
   kad godi ti ime moje.

Pokoli se ti odili,
   gluši od gore, tvrđi od stiene,
   ni prosuzi, ni procvili
   ostaveći mladu mene.

Da se omekša, pravedno je,
   stanac kami, tvrda gora,
   okamenit srce tvoje
   kad se može od mramora.

Pravo 'e, pravo da oćuti
   boles stiena stanovita
   kad se ne htie ti ganuti
   na mlađahna moja lita.

Nu istina i toj budi
   da sad me išteš gdi me nije
   i da pamet tvoja sudi
   da me pusta divjač krije.

Čemu mene ne nahodiš
   i ne vraćaš još se k meni,
   gdi se od mene već zahodiš,
   brače dragi i ljubljeni ?

Obrati se k meni, obrati,
   tvoju vernu ne ostavi,
   neg brzo se k njoj povrati,
   o vesela ma ljubavi.

Sva ti je ko snieg probliedila
   i ko cvietak povenula,
   rumenilo izgubila,
   svietli pogled pomrknula.

Sharala je svu liepotu,
   bez pristanka sveđer cvili,
   o prislatki moj životu,
   odkad joj se ti odili.

Sini, sini, me sunačce,
   ne stoj veće u zapadu,
   obeseli me srdačce
   i pojavi mene mladu.

Uputi se, jaoh, uputi,
   ne ckni veće k meni doći,
   neka budeš rasvanuti
   bio dan mojoj mrkloj noći.

Sne ljuveni, ki ukaza
   momu dragu željnu mene,
   ti mu spovieđ dio poraza
   s koga mlados' moja vene.

Ti mu ukaži kako čeka
   njega ljubav puna vire
   i da njojzi nije lieka,
   da bez njega ona umire.

Rec' mu zatim da 'e spravila
   slavju koji glas donese
   od bisera obla i bila
   liep ogrljaj i urese.

I da ga će izgrliti,
   celivajuć' sviem ustima,
   i perja mu nakititi
   sniežanijem biserima.

Nu bi joj vele draže bilo
   da on bude krila uzeti
   neka drago u nje krilo
   sam doprha i doleti.

Ljuvena je nje odluka,
   kad ti srećni danak bude,
   dat' mu od bielieh svojieh ruka
   liepši ogrljaj, pun razblude.

Ustavi se, pismo moje,
   nemoj svega izricati ;
   sve mu daćeš dare tvoje
   kojiem će se on nadati.

Drugo, brače moj ljubljeni,
   mlađahna ti tva ne pravi,
   neg' brzo se vrati k meni,
   tvoje i moje rane ozdravi !

Ovo je djelo u javnom vlasništvu svugdje u svijetu jer autorska prava istječu nakon 100 godina od autorove smrti.