Tko može odolit da ličca suzami

Tko može odolit da ličca suzami autor: Šiško Menčetić

470. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Tko može odolit da ličca suzami
   ne bude sve polit tvrđi je ner kami,
   tvrđi je mramora, ne ima ljubezni,
   jakino od mora val kada uzbijesni.
Zašto bi prilika da ličce u tuzi
   svakoga človika srdačcem prosuzi,
   misleći nevolju od ove mladosti
   za ku se ja bolju. Nu mi nî zadosti,
zašto mi dohodi da ću vas povenut,
   kad mi se prigodi žalos nje spomenut,
   kad mi se namiri razbirat nje tugu
   koja me sve tiri jak zvir lav po lugu.
Ter mi se razdilit s dušicom gre za trud,
   zač toli ucvilit hoti nju višnji sud,
   zašto li još dati smrti tuj hti kripos
   ka uvik plakati učini nje lipos;
ka sve dni da tuži, stvori joj taj poraz,
   jer s drugom razdruži anđelski nje obraz,
   jer s drugom razdijeli nje život od slave
   u jednom jur tijeli što duše dvi prave;
s kojim jo' izginu sva dika i rados,
   i ljubav jedinu izgubi nje mlados;
   svu dragos izgubi i zemljom zavrže,
   ter veće ne ljubi život svoj bezbrže.
Zač venčac i kruna koja joj vrh glave
   caftiješe sva puna i hvale i slave, -
   ona se ukinu i razbi domala,
   ter prid njom u scinu svitovna nî hvala.
Odtole pogrdi od svita taštine
   i glasom potvrdi da nî svit od scine;
   od sebe veseli parja smih i zgovor
   ter birek ne želi tužicam razgovor.
Istinu ja velim, jer mi se znat prima,
   jer družbu s dreselim sad ona vazima;
   i ne čuh govorit nje mlados rič drugu,
   ni usti otvorit negoli na tugu,
negoli na žalos, u kojoj prî človik
   viđaše svu rados i tuzi svako' lik.
   Što prvo pomrla sva biješe na zelen
   i s cvitjem brat hrla ljubicu ter pelen,
toj sada ostavi, nit' za cvit pohite
   nje ruci gizdavi, kiticu da skite;
   jer im je sve misal otirat suzice
   ke ne bih ispisal što ih gre niz lice.
Toj mene porazi, i kad se namiru
   gdi ljuti uzdasi nje srce podiru,
   ter svaki uzdihaj kad joj gre uz grlo,
   govori birek "Vaj!" i zove smrt hrlo.
Koju kad od usti od nje čuh poželit
   da mi Bog dopusti onda se veselit,
   mojojzi radosti ne bi broj ispisal,
   zašto nje mladosti nî drugo na misal.
Očice i nje lic', koje se zvahu raj,
   obrati g zemlji nic; što će sad mlados, vaj?
   što će sad, ljuveni, pokole parjal jes
   nje život svršeni svu gizdu ter ures?
Što prvo na tancu biješe nje obraz bil,
   gdi svaku pjesancu pojahu za nje dil,
   toj sada obira mjesto jak sirota,
   da tuge razmira od svoga života.
Što prî zlat prstenčac na ruci pronosi,
   krunicu i venčac za rados vrh kosi,
   toj tamno ruho sad, prikladno k boljezni,
   prilično svaki mlad žaleći da bijesni.
Ter muku ja veću ne mogu imati
   ner crnu odjeću na njojzi gledati
   i gdi je ponikla nje lipos ter plače
   jakino iznikla ružica ku tlače.
Ostale tužice ne mogu nje brojit,
   da s tijelom dušice ne budem razdvojit;
   jer kada zareče žalosno rič koju,
   misal mi doteče da želim smrt svoju;
ter mi je u srijedi srdačca nepokoj,
   koji me sve vrijedi i skonča život moj.
   Zašto s njom upored vene me srdačce
   i kopni kako led na gorko sunačce;
ako se ter ubih u moje dni mlade
   ali što izgubih, ne plakah jak sade.
   Tko mi će virovat viruje istinu,
   tako mi mirovat i mirnu bit vinu.