Sveta Rožalija/Dio treći/2

← I. Ljubav Rožaliju zabavlja s prikazom mora kano prilike od svita. Vidi svoju lađu.

Sveta Rožalija —  Dio treći 2 autor: Antun Kanižlić

III. Prikazanje pet Ćutenja varajućih.→

II. Prikaza na livoj strani dvojputja, kako mami i vara Svit i Dika.

A u drugo vrime zabavljenje drugo

prikaza i š njime zabavi me dugo.

Činja mi se, kano Ljubav oko zore

povede me rano blizu jedne gore.

Došli jesmo bili, gdi na glasovita

dva se puta dili dvojputje od svita.

Put, na livu koji zahodeći hodi,

svit slidi i svojih roba mnoštvo vodi:

okovani robi zlatom kažu, s koga

i tko nje pridobi u zlo ropstva toga.

Svit zlatom i blagom koga ne zaslipi?

Za njegovim tragom ljudi vrve slipi.

Prid nje novce hita, i jer lakomosti

nikad želja sita ne zna reći dosti,

vrve premda trudni, nisu željom slabi,

na to jaki i budni, da koji što zgrabi.

Novac se u ruku iz ruke kotura,

jagma je u puku, jedan drugog tura.

Naprid i za njime Brige lete blide,

kao da svaka ima sto godina, side.

Nit je čudo: tko se priko reda stara,

prije dobi kose učine ga stara.

Ne puste ji niti za čas jedan sisti,

nit zaspat, nit piti, niti mirno jisti.

Da se ne obline, sve su uz njih blizu,

potajno ji kine i srca jim grizu.

Ah, lude trgovce, rekoh, jerbo znadu,

da zdravje za novce i dušu prodadu!

A na strani Dika na pristolju siva,

mameć naslidnika družbu nje poziva.

Nju slide nje kosit, kopat, orat, žeti

i tovare nosit naučeni kmeti,

ne iz sela rodom darovčene vune,

neg s mlogom gospodom slavni mači, krune.

Ona krila dili, da k visokoj srići

poletivši s krili k njoj uzmogu stići,

gdi se jest uznila na oblaku jasnom

Proglasica vila sideć s trubljom glasnom.

Š njome navištiva fale, da tko čuje,

s falom se oziva, čudi se i štuje.

Kada što navisti i svitu proglasi,

lete svuda listi, zvone slavni glasi.

O ludi, jer luda jest cina i hasna

blaga, brige, truda, plaća je rič glasna.

Ah, što je od riči i od glasa manje,

s kim se čovik diči? Nije plaće tanje.

Čas je glasa vrime: kad se čuje, dojde

i svrši se s time, - kad si čuo, projde.

Kod nje vila druga od jednake ćudi

za vrimena duga živit s perom trudi.

Pero je uzela vrimenu iz krila

i smrti otela oblast smrtnih strila.

Zovu Uspomenu: pisati u knjigu

od ljudi spomenu slavnu ima brigu.

Ne boji se smrti: prvo će njoj strile

nego će smrt strti vično pero vile.

Premda smrt umrli život uzme tila,

čuva neumrli od imena vila.

Ne da smrti svega čovika, uzvisi

po imenu njega i kano uskrisi.

To vele. Ah, tašto dobro, jer imade

on na svitu, za što mrtav nit ne znade!

K njima mlogi leti, ali na vrat pade,

Crna, da uzleti, srića mu ne dade.

Crna srića oči sveže, da nit vide,

kao u crnoj noći, kud se, kamo ide.

Još jamu jim kopa; u tom radost ima,

kao da se topa igra, baca š njima.

I još što se zgodi! Nenavidost muče

i na prstih hodi, da perje izvuče.

Zato mlogi pada, snage u krilih nije:

ona tomu rada u srcu se smije.