Prijeđi na sadržaj

Sveta Rožalija/Dio treći/11

Izvor: Wikizvor
X. Čudno vrilo želje od raja od udarca strile izvirajuć; priobraćenje strile na stablo pomu iliti palmu. Sveta Rožalija —  Dio treći 11
autor: Antun Kanižlić
XII. Rožaliji, kad pozdravi divu Samoću, Ljubav svrhu puta prikaže, lipotu mista i cvitnjaka nebeskoga.


XI. Prikaza nove staze k divi imenom Samoći; k njoj pustinjaci idu. Paula i Antuna sastajanje.

Zatim Ljubav mene: "Gledaj stazu ovu,"

opet opomene, "vidiš četu novu!

Stabla su visoka, a u strašnom dolu

staza je duboka po kamenju golu.

Pustinjaci kuda idu, imaš hodit;

suđeno je; tuda u raj ćeš pogodit.

Uzić je teškoća na višje, gdi diva

imenom Samoća vlada i pribiva.

Diva suha, blida, pustinjakom svima

ona zapovida i upravlja š njima.

Nija vidla grada, tu među kamenjem

vodicom se vlada i trave korenjem.

Nit se razgovarat mogaše brez druge

nit na koga karat, u miru brez tuge.

U pustošnoj gori ništa ju ne smuti;

kad Bog što govori u srce, to ćuti:

ćuti, razmišljava, uzdiše i moli,

plače, pogledava sad gori, sad doli.

Navlastito kada i ptica počiva,

ob noć s tim se rada slatko naslađiva.

Nje ćud zvizde znaju, u nju se zaglede,

kad iduć njoj sjaju i moleću glede.

Dugo nije diva ova znana bila,

kao samoživa biše istom vila:

za nju ptice i zviri same znaše prije,

neg se glas raširi i razazna, gdi je.

Za nju prvi znao jest, kad amo zajde

još mladić Pavao, on nju srićom najde.

Vidiš najprvoga brade bile i duge

starca Pavla, koga slide čete druge:

Antun s učenici i Silvan, s očima

zanešen u dici rajskoj, ide š njima.

Slide odmetnici svita, nejma broja,

slavni dobitnici, ištuć novog boja:

Pakomija, kosti premda teško vuče,

jošte muči i posti, s užem leđa tuče;

Hilarija iz stana izić tilesnoga

i Agaton dana bojeć se smrtnoga;

Doroteo sidi i u kukulice

krijuć Pambo blidi s Dositeom lice;

Arsenio, koga mladi cesarići,

meštra prije svoga, poštovaše riči.

I različne družbe, stari, mladi jedni,

idu putem službe Božje gladni, žedni,

niti trudne smeta, što na putu svojem

hodeć lica sveta oblivaju znojem.

Svaki pravo sudi: valja silom ići,

triba da se trudi, tko će pokoj stići.

Pavao kod ladna vrila i jedne pome

obra špilju, gladna da se hrani š njome.

Listjem se odiva; nikad ništa krivac

tilo umrtiva sveti samoživac.

Osamdeset lita i osam sad ide,

nit ga oči svita od te dobi vide.

Ali drugi eto starac pristar veće,

jur devetdeseto godište mu teče:

Antun, otac sveti mlogih naslidnika,

duhova prokletih strah, pustinje dika.

Na njega hudobe nut kako nasrnu

strašno, da pridobe, da ga s puta svrnu!

U prilici zmije, svinje, lava, vuka

duh pakleni vije, svižde, hruče, huka.

Ali plašljiv nije sveti opat tako,

gledeć se nasmije i reče ovako:

"Da vi što kriposti imate, bi bio

za nahudit dosti jedan, da bi smio."

Potpirajuć svoju štapom starost projde

i u špilju, koju znade, k Pavlu dojde.

Ah, što onda reče! Starci, riči vaše

nikad pero neće ispisati naše.

Sastaše se oči, a dva srca mila

jedno k drugom skoči; ljubavi je sila.

Poznadu se, nije znanjem starim oka,

neviđeni prije do onoga roka.

Antun Pavla, njega Pavao naziva

i iz srca svega grleći celiva.

Sidnu starci sveti kod vodice ladne,

i gavran doleti, da nahrani gladne.

Gavran, Pavlov sluga šezdeseto lito,

da sebe i druga svog nahrani sito,

nije po samuna, nego nosi cio,

za gosta Antuna da dopade dio.

Tko ga lomit hoće? Jedan drugog nuka,

nit Antuna poče nit Pavlova ruka.

Budući za svoje sluge da ga udili

Isukrst, na dvoje kruh sam se razdili.

Blaguju, o duhu zabavljeni veće

neg o čudnom kruhu; i Pavao reče:

"Jur šezdeset projde lita, i jednako

svaki dan mi dojde ptica čudna tako

u kljunu virnomu k običajnu stolu

noseći samomu ručak kruha polu.

Na došastje tvoje Isus po gavranu

za vojnike svoje podvostruči hranu.

Njegva nam je dala to ljubav; ah, njemu

budi dika i fala u vike na svemu!"