Sveta Rožalija/Dio treći/10
X. Čudno vrilo želje od raja od udarca strile izvirajuć; priobraćenje strile na stablo pomu iliti palmu.
Nasrid gore znano svima čudno vrilo,
- i od želje zvano, Ljubavi jest dilo.
Kakvo čudo to je, kad voda proteče?
- "To jest strile moje dilo," Ljubav reče,
"kad se davno hitih, za kazat upravni
- koji ima biti put u pokoj slavni."
Gdi u kamen strila udari duboko,
- voda se izlila jest skačuć visoko;
leti gore; znade, od strile leteće
- da vrutak imade, zato gori teče.
Nebeska je strila; srca probuđiva,
- koja budu pila, u raj voda živa.
I to ima čudnu svrhu voda ostalih:
- srca ladi trudna, razlađena pali.
Znadu, koji piju: od strile goruće
- uzeše, da griju, vode čudno vruće.
Kad se nje ja napih, želja mi se užeže:
- "Ah, kako," zavapih, "ladi, kako žeže!
Nejmam mira, Bože, nit ovdi pribivat
- željno srce može; k tebi ide počivat.
Na svit ovaj mrazi, želja mi ga mori,
- ah, po kojoj stazi stignem bržje gori?"
"Kada vodu ovu," reče Ljubav, "kuša
- David, žeđu novu zaćuti mu duša.
Dosadi mu krune jasnost; uz to vrilo
- u kraljevske strune udre, piva milo:
Psalam 41.
Kao vruć jelin, Bože mili,
- k vrutkom voda željan sili,
- duša moja želi k tebi,
- jer pokoja nejma u sebi.
Duša željom sva goruća
- žeđa vičnjeg i moguća
- vrutak živi Boga živa,
- da ga vidi i uživa.
Uza mi je tilo. Š njime
- koje će me rastat vrime!
- Kad prost iz nje srićan pojdem
- i prid lice Božje dojdem!
Ne stadoše ronit oči
- suze ob dan i po noći;
- kano tilo hranom kruha
- š njima kripim slabost duha.
Dodija mi i zagluši
- rič svagdašnja tužne uši;
- nikad srcu mira nije,
- sve mu veli: "Bog tvoj gdi je?"
U toj tugi, kad od tvoga
- obećanja milosnoga
- ja se smislih, plač se osuši
- i radost se izli u duši.
Jer u misto stanja čudna
- pojdem; duša željom trudna
utrnut će željni i vrući
- svoj u Božjoj oganj kući.
Drugo nije manje čudo od prvoga,
- vridno jest na znanje dati i od toga.
Odskočivši strila, koja zlato prvo
- goruće je bila, sad je od pome drvo.
Oštrina propade u kamen brez sile,
- kano kad se sade stabla, pusti žile,
odebeli, ide, raste hitro gori,
- i poma izide u naravskoj kori.
Strile gornja strana, perje zvana prije,
- učinjena grana na listje se svije.
Zaludo se ljuti zima, siver puše,
- nit listje požuti, nit se grane suše,
nit može porobit snig zelene dike
- niti mraz pridobit, stalna je u vike.
Od nje putnik uči kriposno se vladat,
- što na putu muči i smeta, nadvladat.
Na stablo se jedna naslanjaše diva,
- koju moć nijedna nit sila dobiva:
Stalnost, diva jaka, nesrićna i srićna,
- sve sebi jednaka, neganuta, vična.
Između sveg zbora diva osobiti
- vinac od lovora divu stalnost kiti,
jer lovoru, budi kakvo goder vrime,
- niti jesen hudi niti poraz zime.
Stalnost od zelene grane ne uvridi
- ništa: niti vene nit kada problidi.
Kopjem stablo svoje čuvajući straži,
- da tko kite koje otkinut ne traži.
Stoprv kad dovrši tko trud puta svega,
- z darom slavne svrži diva kiti njega.