Prijeđi na sadržaj

Sveta Rožalija/Dio četvrti/2

Izvor: Wikizvor
I. Rožalija napast paklenu prikrstivši se otira i napisanom odlukom pokripljuje se. Sveta Rožalija —  Dio četvrti 2
autor: Antun Kanižlić
III. Rožalija s bičem pristraši Ljubićka, koji s Razbludom pobigne. Rožalije suze na ruže bile, a krv na rumene se obrati. Zafali Gospi.


II. Rožaliju napastuje Razbluda i nje sin Ljubićak. Štijući pismo stalna u svojoj odluki odgovori.

Opet zapovrnu Napast: nije ovim,

nego još nasrnu većma bojom novim.

Nije strašna i grda; drugačije znade

primoć srca tvrda grad kada napade.

Tim je strašna veće, čim manje; jer vara,

mladog bržje meće pod oblast neg stara.

Ne smih od strahote prid njom dugo stati,

premda od lipote dikom će se zvati.

Dojde, jao; vila od nikojih strana, -

o da ne bi bila nikad svitu znana!

Vinac od ružica cvate oko čela,

ružice su lica rumeno vesela.

Ružice su svite, prolitje su tkano,

vezano na kite cvitje odabrano.

Razbluda je; mati sinka sobom vodi

ne zna s mirom stati, na boj š njime hodi.

Ljubićak se zove, bludnu ljubav budi,

na koju se love srca mlogih ljudi.

Vojnik ovi mali, dite na zlo budno,

srca rani, pali striljajući bludno.

Strila je kitica, dar, posmih dragostiv,

medena ričica i uzdis milostiv.

Strila je rumeni obraz, ali oči

od strila ljubljenih najveće su moći.

Uzdahnuvši klima glavom, i medeni

kakav pogled ima, mati obrati k meni.

Veli: "Što, Ružice, cvit gubiš mladosti?

Ah, draga dušice, pokore je dosti!

O kraljevska krvi, mladići za tobom,

tko će tvoj bit prvi, ginu među sobom.

O srdašce moje, s tebe srce cvili

ćaćka i majke tvoje i s dušom se dili.

Ne mori ji dilje i od kamenitih

gora tvoje špilje nemoj tvrđa biti.

Nisu gore za te, neg za ljute lave;

tvoj stan dvor jest, da te svi ljube i slave.

Rodne tvoje ruže kako te ne ganu?

Na tebe se tuže i od tuge sanu.

Kad se vratiš, one opet će se dignut,

da ti se poklone, glavu svoju prignut.

Od radosne sile usta će otvorit,

kao da bi htile 'Zdravo!' progovorit."

Razbluda mi ova. Ja pismo štijući

obećah iznova, što u njem odluči.

Onda kao ljuta: "Idi, nevirnica!

Idi," rekoh, "s puta, isprid moga lica!

Znadem cvitje tvoje, cvitjem si posuta.

A u njemu što je? Zmija jesi ljuta.

Mlogi tvoj rob veli, da je ruža lipa;

ne zna sam što želi, jer jest ljubav slipa.

Tko lud glas tvoj čuje, on jadan ne znade,

kako tvoj med truje i na što napade.

Slatke riči daješ, usta su od meda,

srce, s kim izdaješ, od otrovnog leda.

Veliš, da me zovu ružice domaće,

tvrdokornost ovu ćaćko s majkom plače.

A da plačuć vide, u ružicah kako

na nje sliku ide svita dobro svako!

Ruža, koje cvate u zori lipota,

u večer ocvate; slika je života.

I ruža i radost ima trnje svoje,

gorkost tužnu sladost, a smrt mame tvoje.

Ter da ovo mene varanje obrati,

zaslipi, okrene, učara i vrati?

Rožalija hoće da se u dvor vrne,

da s pirom čistoće cvit luda oskvrne?

Ne, ne! Ako s mista i otidu gore,

Rožalija čista nit hoće nit more.

Ja sam zaručnika kralja odabrala

i njemu do vika viru i srce dala.

On, da mene steče, život svoj izgubi, -

ah, može li veće da zaručnik ljubi?

Ter da mojoj sada ja ugodim puti,

a on pun od jada gine u mukah ljutih?

Mojoj glavi spravljam ruže od radosti,

a njegvoj ostavljam trnje od žalosti?

Otale i s tvojim, Razbludo prokleta,

sinom! Što me svojim on pogledom smeta?