Sveta Rožalija/Dio četvrti/2
II. Rožaliju napastuje Razbluda i nje sin Ljubićak. Štijući pismo stalna u svojoj odluki odgovori.
Opet zapovrnu Napast: nije ovim,
- nego još nasrnu većma bojom novim.
Nije strašna i grda; drugačije znade
- primoć srca tvrda grad kada napade.
Tim je strašna veće, čim manje; jer vara,
- mladog bržje meće pod oblast neg stara.
Ne smih od strahote prid njom dugo stati,
- premda od lipote dikom će se zvati.
Dojde, jao; vila od nikojih strana, -
- o da ne bi bila nikad svitu znana!
Vinac od ružica cvate oko čela,
- ružice su lica rumeno vesela.
Ružice su svite, prolitje su tkano,
- vezano na kite cvitje odabrano.
Razbluda je; mati sinka sobom vodi
- ne zna s mirom stati, na boj š njime hodi.
Ljubićak se zove, bludnu ljubav budi,
- na koju se love srca mlogih ljudi.
Vojnik ovi mali, dite na zlo budno,
- srca rani, pali striljajući bludno.
Strila je kitica, dar, posmih dragostiv,
- medena ričica i uzdis milostiv.
Strila je rumeni obraz, ali oči
- od strila ljubljenih najveće su moći.
Uzdahnuvši klima glavom, i medeni
- kakav pogled ima, mati obrati k meni.
Veli: "Što, Ružice, cvit gubiš mladosti?
- Ah, draga dušice, pokore je dosti!
O kraljevska krvi, mladići za tobom,
- tko će tvoj bit prvi, ginu među sobom.
O srdašce moje, s tebe srce cvili
- ćaćka i majke tvoje i s dušom se dili.
Ne mori ji dilje i od kamenitih
- gora tvoje špilje nemoj tvrđa biti.
Nisu gore za te, neg za ljute lave;
- tvoj stan dvor jest, da te svi ljube i slave.
Rodne tvoje ruže kako te ne ganu?
- Na tebe se tuže i od tuge sanu.
Kad se vratiš, one opet će se dignut,
- da ti se poklone, glavu svoju prignut.
Od radosne sile usta će otvorit,
- kao da bi htile 'Zdravo!' progovorit."
Razbluda mi ova. Ja pismo štijući
- obećah iznova, što u njem odluči.
Onda kao ljuta: "Idi, nevirnica!
- Idi," rekoh, "s puta, isprid moga lica!
Znadem cvitje tvoje, cvitjem si posuta.
- A u njemu što je? Zmija jesi ljuta.
Mlogi tvoj rob veli, da je ruža lipa;
- ne zna sam što želi, jer jest ljubav slipa.
Tko lud glas tvoj čuje, on jadan ne znade,
- kako tvoj med truje i na što napade.
Slatke riči daješ, usta su od meda,
- srce, s kim izdaješ, od otrovnog leda.
Veliš, da me zovu ružice domaće,
- tvrdokornost ovu ćaćko s majkom plače.
A da plačuć vide, u ružicah kako
- na nje sliku ide svita dobro svako!
Ruža, koje cvate u zori lipota,
- u večer ocvate; slika je života.
I ruža i radost ima trnje svoje,
- gorkost tužnu sladost, a smrt mame tvoje.
Ter da ovo mene varanje obrati,
- zaslipi, okrene, učara i vrati?
Rožalija hoće da se u dvor vrne,
- da s pirom čistoće cvit luda oskvrne?
Ne, ne! Ako s mista i otidu gore,
- Rožalija čista nit hoće nit more.
Ja sam zaručnika kralja odabrala
- i njemu do vika viru i srce dala.
On, da mene steče, život svoj izgubi, -
- ah, može li veće da zaručnik ljubi?
Ter da mojoj sada ja ugodim puti,
- a on pun od jada gine u mukah ljutih?
Mojoj glavi spravljam ruže od radosti,
- a njegvoj ostavljam trnje od žalosti?
Otale i s tvojim, Razbludo prokleta,
- sinom! Što me svojim on pogledom smeta?