Svaki viš lovac zapregne na ždrilu trudnoj zviri

Svaki viš lovac zapregne na ždrilu trudnoj zviri autor: Šiško Menčetić

156. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Šišmundo.

Svaki viš lovac zapregne na ždrilu trudnoj zviri,
   ter gorki luk k njoj rastegne, kade ju hrt istiri.
Jur takoj vila taj mene čeka na putu spravno,
   a kad me ljubav k njoj ždene, satvori ličca slavno;
svakoga [ter] pušta s mirom slobodna, za nj ne teza,
   a k meni svojim pozorom jadovno luk rasteza.
Mlados i moje srdačce s ranicom grozno združi,
   jakino cvitak sunačce gorkostju kad prituži;
vazme mi svu moć i krjepos, istom me ođe živa,
   pak stvori sunačcem ljepos, jakino da nî kriva.
Ne smim jo' pitat milosti ni pozrit ličca bila,
   zač uzgre oholo dosti, kako ka je dobila.
Da sam od onih jeljenčac Augusto ke hvaćaše,
   tere im na grlo venčac od zlata postavljaše,
okol koga prave slovca: "Ne tič' me, Čezarov sam,"
   ter se nje ni s lukom lovca ne hih bljul, živ dokol sam!