— Anđela — rekoh ja.
— Kakva anđela?
— Onoga koji silazi s neba sa zlatnim čekićem i kuca njime po »Unuku«.
Zvonar i žena udariše u smijeh i navališe na me pitanjima. Ali samo župniku uspije da dozna sve od mene.
— Pa kažite mu od čega to kucanje. Imate novu budilicu sa zvoncetom i s čekićem. Mali će možda razumjeti. Da je donesem? — reče žena župniku.
— Ne! — odgovori joj on.
Onda mi reče:
— A jesi li ga i vidio?
— Jesam. Jedanput samo. Izdaleka. Kad je silazio u zvonik. A zašto on dolazi? I zašto kuca?
— Da javi ljudima što im je raditi preko čitavog dana.
— Kako to?
— Eto, sad će doskora podne. On će doći i udariti dvanaest puta zlatnim čekićem o zvonce. I ljudi će znati da je objed gotov. Vratit će se s polja i s pristaništa u kuću. Otac, majka i djeca stajat će oko stola. I pomoliti se bogu. I objedovati.
— Jest. Tako i mi molimo. Svaki dan.
— A znaš li kako je predveče?
— E, sad znam. Onda on opet kuca. Pa večeramo i idemo spavati.
— Vidiš, dijete, zato On dolazi. I kuca. I sve ide kako dobri bog hoće.
— A zašto zvone ona druga zvona: ujutro, u podne, predveče?
— Jer anđeo dolazi i kuca. A ovaj naš zvonar čuje, pa trči i zvoni da zvono javi nadaleko i naširoko što nam je učiniti u taj čas.
— Tako je! To ću ja reći i tati i mami. Sad će vidjeti da imam ja pravo. Nema ništa bez božjih anđela!
A stari se župnik sav raznježi.
Dade mi sve sličice što ih je mogao naći, a ona mi žena natrpa nečim džepiće.
— A sada da ga povedem kući? — upita zvonar.
— Ne! Idem ja sâm! — odgovori župnik.
I mi iziđosmo.
— Što je to, velečasni, opet uradio? — zapita moja majka netom nas ugleda.
A kad joj on reče što je sve bilo, ona se stade tužiti.
— Čudno vam je to dijete. Sve hoće da vidi i da dozna. I ne igra se bezbrižno kao druga djeca. Sve se bojim da će jednom zastraniti. Vele da baš takova djeca udare kasnije kojekakvim stranputicama.
A župnik njoj:
— Ne bojte se za nj, gospođo. Ma i što se s njim desilo, on će uvijek biti jedan od onih koji vjeruju u boga i u njegove anđele.