Stajao sam oborene glave. Nisam znao zapravo, što mi je, ali me obuzimalo nešto, što mi tjeralo suze na oči. Neki se čvor u meni driješio. Pričinjalo mi se, da lakše dišem. Pod onom zemljom, mekom i sipkom od ženinih ruku i pod kamenim križem nije više ležao čovjek upalih mračnih očiju, što gledaju u me. One su vjeđe sada zatvorene; usta nisu više zgrčena i zločesta; lice je smireno i prijateljsko.
— Nemam više što da sadim. One iste žene, kojima je on sve davao, uskratiše mi nekoliko strukova, da ih posadim na njegov grob.
Ja segnuh rukom u njedra; povadih sve, što je u njima bilo: stabljike i jagode i kadulje, smilje, gnijezdo i mirisne trave.
— Daj amo!
— Ne! — rekoh. — Ja ću sâm.
I dok me ona gledala, ja sam kitio križ travama, sadio kadulju i jagodu na župnikovu grobu. Klečao sam na rubu groba i pravio prstima rupice. Metao sam korenčiće u jamice, tiskao sam oko njih zemlju, koja mi se — onako vlažna i usitnjena — pričinjala mekanom kao baršun.
Kad sam se vratio u Luku, otac me uze za ruku, povuče me k sebi, zagleda mi se u oči.
— No, sine! Kako ti je sada?
I prije no otvorih usta, reče veselo majci:
— Marietta, gle... Znao sam ja. Nema ti do našeg don Rocchetta!