genjev s desna, a Tolstoj s lieva. Fetovka znajući, kako se Turgenjev ozbiljno zanima uzgojem svoje (nezakonite) kćeri, upita ga, je li zadovoljan svojom englezkom guvernantkinjom. Turgenjev ju stane hvaliti i pripovjedi, kako ga je ona u svojoj englezkoj točnosti zamolila, neka odredi svotu, koju smije kćerka upotrebiti za dobrotvorne svrhe. — Sad zahtieva, reče Turgenjev, da moja kćerka svojim rukama loše odielo biednikâ odnosi kući, sama ga popravi i vrati, komu pripada.
— Pa to držite za dobro? upita Tolstoj.
— Svakako, to dobročinku dovodi u tiesan dodir s pravom biedom.
— A meni se čiqi, da razmaženo djevojče, koje na koljenima drži mrljave, smrdljive dronje, glumi pravu komediju.
— Moram Vas moliti, da ne govorite tako, zaviče Turgenjev i nozdrve mu zadršću od jeda.
— Zašto ne bih govorio, o čemu sam uvjeren? odvrati Tolstoj.
Još nije domaćin dospio, da im presieče rieč, kad već ustade Turgenjev i okosi se na Tolstoga:
— Onda ću Vas uvredom prisiliti, da šutite.
Na to se Turgenjev uhvati za glavu objema rukama i ode u drugu sobu. Za čas se opet vrati, da se oprosti s domaćinom i domaćicom, te još isti dan ode.
I Tolstoj ostavi toga dana Fetov dom, pa napiše Turgenjevu izazivno pismo. Turgenjev mu odvrati uljudno. Tolstoj se razbjesni i pisa Fetu, da prezire Turgenjeva, dapače uvriedi i Feta. U pismu Annenkovu veli Turgenjev, da nikad nije mogao pravo ljubiti Tolstoga.
I tako malo što se Tolstoj i Turgenjev nisu pobili. No na sreću piša Tolstoj Turgenjevu, da ne želi dvobojem podati hrane brbljanju, jer nema ni volje ni uzroka, da razveseljuje sviet skandalima.
No razpra se ne svrši. Polazeći doskora u Pariz, dočuje Turgenjev u Petrogradu, da Tolstoj razprostranjuje a Moskvi kopiju lista, koji je pisao njemu. Taj list bijaše prenatrpan surovim uvredama, te ne preostade Turgenjevu ino,
